Предаја

Ееее... застао сам јуче да погледам човека ослоњеног на семафор, како мирно седи на гомили снега, празног погледа упртог на другу страну улице. Његов очигледно предугачки, зубом времена искрзани капут прљаво-сиве боје, био је начичкан издуженим леденицама, какве обично висе са високих кровова планинских кућица. Тај капут служио му је и као ћебе за покривање и као јастук на коме је седео; скровиште у коме се осећао сигурно, заштићен од сваке неправде и ове немиле зиме од које се крв у жилама леди. Већ други дан заредом тихо је сипио снег, а ветар је неуморно преносио пахуље са једног на други крај ваздушне авлије овог далеког града. Поред њега су, у утртом снегу, били разбацани шарени ковани новчићи и две папирне новчанице од по 5 долара, вероватно добровољни прилог од случајних пролазника. У руци је грчевито стискао пластичну шољу са кафом, док му се на неуредној, прљавој и ледом окованој бради и коси таложио снег. У излогу иза њега, назирала се јелка окићена новогодишњим украсима, са лепо упакованим и уредно сложеним поклонима испод ње.

Читам јутрос на првој страни локалних новина да је температура претходне ноћи достигла 35 степени испод нуле, 47 са ветром. На следећој страни пише како су пронашли смрзнутог бескућника у седећем положају у центру града, две улице далеко од прихватилишта за људе у невољи и без крова над главом...

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Децембар 2009 године