Zimovanje

Odrastao sam na Balkanu, a svi znamo koji sportovi su omiljeni u tom delu sveta. Kao dete, trenirao sam nekoliko sportova, fudbal, rukomet, košarku... Voleo sam i da gledam prenose razne sportove, od fudbala, košarke, rukometa, vaterpola, skijanja, skijaških skokova, tenisa, sve do atletike, gimnastike, pa čak i umetničkog klizanja ponekad.

Po dolasku u Kanadu pre tri godine, ni sanjao nisam da ću morati uveliko morati da se prilagodim novoj sredini čak i po pitanju sporta. Najpopularniji sportovi u Kanadu su hokej, kanadski i američki fudbal (čitaj: ragbi), golf, NBA košarka, bejzbol, karling i još poneki, a na televiziji pored pomenutih, često se mogu ispratiti i prenosi borbi raznog tipa, zatim pikada, pecanja i to u svim starosnim kategorijama. Ima kanala na kojima se može pratiti evropski fudbal, dok se tenis vrlo retko prenosi, a evropska košarka skoro nikad.

Moje klinceze rastu, starija će napuniti osam za koji dan, mlađa 4 za par meseci. Vreme im je za početak redovnijeg bavljenja sportom. Starija ćerka išla je kraće vreme na karate, pa je ubrzo prošla volja za tim. Idemo povremeno na plivanje i to voli. Ipak, većina ovdašnje dece upražnjava zimske sportove, jer zima u Kalgariju traje i po 5-6 meseci, ne kalendarski, ali po temperaturama, sigurno da. I šta mi drugo preostaje nego da naučim neke nove sportove, kako bih mogao i svoje ćerke da naučim...

Skupilo se tako nekih 5-6 srpskih porodica i otišlo zajedno na jednonedeljni odmor u planine, baš pred novu godinu. Začudo, temperatura je bila sasvim prijatna, poredeći je sa -30 koliko je bilo na odlasku iz Kalgarija. Stigli smo u Ferni u Britanskoj Kolumbiji predveče, a već posle doručka sutradan, okupili smo se na skijaškoj stazi. Bilo je tu i iskusnih skijaša, ali i onih koji nikada na skije nisu stali. Ja sam na žalost bio jedan od tih kojima je skijanje lep sport samo kad se gleda na televiziji. I tu kreću moje muke.

Fotografija preuzeta sa skircr.com
Za prva dva sata koja sam proveo na skijanju, životinjski pernati svet u Ferniju je bio krajnje ugrožen, i to toliko da je na lokalnom radiju objavljeno važno saopštenje o opasnosti preletanja skijaških staza u predelu gde sam ja „skijao“. Zbog mojih letačkih sposobnosti, ali i zbog prisustva NLO-a što izgledom podsećaju na skije, bilo je zabranjeno preletanje svim pticama iz kraja. Podignute su visoke mreže na vrhu i na dnu planine, kako se slučajno neka zalutala i neobaveštena ptica ne bi zakucala na moje skije... Tog dana se desila i jedna nezgoda. Stao sam u ta prva dva sata u jednom trenutku negde na pola 30-metarske skijaške staze za bebe, očaran zimskim lepotama Fernija i u isto vreme preneražen svojim „umećem“ na skijama, prosto ukopan u mestu, panično tražeći ruku spasa levo i desno od mene, kako opet ne bih završio na leđima. I u tom, odozgo se spušta klinac od svojih 4 godine, zahuktao se kao lokomotiva, kočnice mu ne rade, ne ume ni da skrene... Iskolačilo dete oči od straha, juri ga učitelj skijanja, a ja se ukopao kao jagnje pred vukom... Zakucalo se dete u mene kao metak, a da ja nisam uspeo ni da se sklonim da ga propustim niti da ga uhvatim da ne padne, pa se jadan licem zakucao u moju nogu u punoj brzini. Dete je bilo malo ošamućeno, a ja... Ma bolje da ćutim.

Drugi dan sam se već osmelio i krenuo na zelenu stazu kojom se prosečan skijaš spušta nekih 5 minuta. Spuštao sam se sat i po vremena, više na zadnjici, nego na skijama, a najviše sam vremena proveo pokušavajući da stanem na noge, odnosno na skije i nekoliko puta su skije otišle svojim putem nizbrdo i sa strane staze, pa sam morao da sačekam lokalni autobus da me odveze da pokupim skije... I tako, dok su trogodišnja deca jurila pored mene nizbrdo, ja sam samo pazio da ne ostavim baš sve kosti u obližnjem drveću. Pao sam 25 puta na tom svom prvom „spustu“.

Prva četiri dana sam imao jake bolove na svakom delu tela, ali ne od upale mišića, već od padanja. Poslednji dan sam uspeo da se spustim niz zelenu stazu uz samo jedan pad, tako da to zaista smatram uspehom. Moje ćerke Danica i Marija, baš kao i sva deca mojih prijatelja (uzrasta od 3 do 5 godina) su za to vreme naučile mnoooogo više od mene i zaista sam srećan što je tako. Hvala mojim prijateljima koji su me učili tih dana, na znanju koje su mi preneli i beskrajnom strpljenju u radu sa mnom, ali ja jednostavno nisam rođen za skije. Naučiću jednom osnove, tek toliko da izdaleka pratim svoju decu na skijanju i to je to. Ako je i od mene, dovoljno je.

Večeri su već bile prijatnije, mnoštvo klinčadije i barem tri generacije odraslih, gitare, domaća kuhinja, kuvano vino, čaj, poneko pivo, vicevi, šale, druženje i odmor napaćenog tela od skijaških „radosti“. Prilika da se svi malo bolje upoznamo, nešto kao ekskurzija, kratka i slatka, samo možda nekih 15 godina nakon tog školskog doba. Pregršt lepih fotografija, dečija graja i kroz koju godinu, biće ovo vrlo drage uspomene, kako deci, tako i nama odraslima. Pogled na ove fotografije oživeće tu lepu nedelju koju smo proveli zajedno, a sa te vremenske daljine, siguran sam da će mi sve ove moje skijaške patnje i noćne more izgledati simpatično, a moja nespretnost na snegu samo novi korak ka navikavanju na zimske sportove u novoj sredini.

Dosta je, odoh ja.

Alen Đelić, Kalgari

Februar 2009. godine