Suze

Suze teku kad nam nešto upadne u oko ili kada zevamo. Vlaže se oči i same, sa svakim treptajem. Suze koje često privlače pažnju, izazvane su emotivnom reakcijom ljudskog organizma. Kada neko nama drag poslednji put zatvori svoje oči ili kad odreagujemo na tragične događaje oko nas, suze krenu ne pitavši nas ništa, izražavajući naš bol ili saosećanje sa tuđom nesrećom. Poslednji pozdrav sa roditeljima, rođacima i prijateljima često nas ostavlja usamljene na ovom svetu. Velike prirodne nepogode, ali i ratovi širom sveta sobom nose mnoge nevine žrtve, sa čijom je sudbinom tako lako poistovetiti se, naročito ako ste odrastali na brdovitom Balkanu. Često zažalimo zbog reči koje smo u gnevu ili brzopletosti rekli voljenoj osobi ili zbog stvari koje smo uradili u prošlosti, a danas možda baš zbog toga ispaštamo u samoći.

Ima ljudi koji su uspeli da usavrše sposobnost plakanja. Potpuna kontrola nad tom aktivnošću ljudskog tela, omogućava velikim i malim glumcima na filmu, na daskama koje život znače ili pak u stvarnom životu, da od onih koji ih posmatraju izmame saosećanje i sažaljenje. Ne znam da li ima mnogo onih koji mogu bez emocija da posmatraju tužne scene na filmu i u pozorištu u kojima deca plaču i tuguju. Znam da ja ne mogu.

Dečije suze najviše bole, kako decu, tako i nas koji ih gledamo kako grčevito plaču. Još ako smo ih mi izazvali svojom ponašanjem, bol često postaje nepodnošljiv. Krupne dečije suze, iskrene i bezuslovne, samo roditeljski zagrljaj može da preseče i to posle dosta jecaja i dubokih uzdisaja. Nepravda u dečijim očima nije uvek i zaista nepravda, ali topla roditeljska reč i ruka uvek jeste uteha i utočište detetu koje tuguje.

Suze iz očajanja i gneva usled nemoći da se promeni situacija u kojoj ste se našli često prate nepromišljeni potezi, pa čak i fizički nasrtaji na sebe ili okolinu. Telo se lomi i razum popušta pred burom negativnih osećanja. To se uvek loše završi i naknadno kajanje je neminovno. Nemoć da se spreči rat u rođenoj zemlji ili panični vapaji upomoć imigranta koji ne može da pronađe posao mesecima posle dolaska u tuđinu, događaji su koji iz korena mogu da promene mnoge dobre ljude.

Jedine suze koje volim su suze radosnice. Kadkad tiho, drugi put prodorno i silovito, kao proletnji prolom oblaka na zemunskom keju, pronađu te suze svoj put ka našem obrazu, da pokažu i nama i drugima koliko nam je drago zbog toga što se nešto lepo desilo, što smo videli neko drago nam lice posle dugo, dugo vremena, iznebuha i posve neočekivano. Dečiji osmeh „od uva do uva“ uz suze radosnice, tada je neodoljivo zarazan, kao širenje dobrih talasa brzinom svetlosti...

Suze radosnice ili one druge, pokazuju da u ovo surovo vreme još uvek ima ljudskosti u nama i da nije sve podređeno napretku i trci za parama. Jeste da suze danas mogu čak i u apoteci da se kupe (za one koji imaju problema sa prirodnim vlaženjem očiju, a i za one glumce, koji nesposobnost plakanja u svojoj glumi, pokrivaju tim veštačkim suzama), ali to su samo veštaci. Iskrene, suze iz srca, ne mogu parama da se kupe. Ljudski osećaji poput sreće, tuge, sećanja, ljutnje, čežnje, gneva i očaja pokreću svet, nekad na bolje, a nekada, na žalost i na gore.

Život bez osećanja je samo kompjuterska igra u kojoj pobeđuje bolji i spretniji, dok emocije i duša unose svetlost i ljudsku crtu u te životne "gigabajte". Nije da će vam zbog toga uvek bolje ići u životu, ali...

Alen Đelić, Kalgari

Fotografija je preuzeta sa ruds.com.br

Februar 2009. godine