Sevilja - prvi dan

29.07. utorak – Andaluzija! Napuštamo Portugal. Mislim da će nam biti žao, ali šta da se radi. Ima još tako mnogo stvari koje treba videti. Znači možemo da krenemo. Poslednja provera pred polazak. Koferčići su spakovani, dečica su u kolima, uskačemo i krećemo.

Ne bismo mi bili mi, a da se ne prevezemo preko bar nekoliko fenomenalnih mostova, a Portugalci nam, u tome baš pomažu. Iz Lisabona izlazimo preko mosta Vasco da Gama i krećemo se prema jugu Portugala. Prvu ozbiljniju pauzu za kaficu napravićemo na prelasku između Portugala i Španije. I sami možete da pretpostavite da je ispred nas šta drugo do - most. Guadiana International Bridge – dosta podseća na most koji spaja kontinentalnu Grčku i Peloponez. Izgleda da su ga radili isti graditelji. Posle kafice krećemo za Sevillu.

Andaluzija je najjužnija i najneevropskija pokrajina Španije. Nas asocira na koridu, flamenko, gitare, mavarske građevine, maslinjake... Za ljude sa severa Evrope, Andaluzija je gotovo isključivo Kosta del Sol (Costa del Sol), ili u prevodu Sunčana obala, sa gomilama preplanulih ili izgorelih turista iz Britanije, Skandinavije, Nemačke, pabovima i noćnom zabavom. Po običaju sve priče koje se o nekom mestu ispredaju su samo delimično tačne. Andaluzija je sve to, ali i mnogo više.

Od aprila do oktobra, zavisno od godišnjih odmora, severnjaci počinju da preplavljuju obale Andaluzije: Marbelja, Fuenhirola, Toremolinos i ostala mesta stecišta su ljudi sa drugog kraja kontinenta. Toremolinos je bio prvo letovalište u Španiji koje su Britanci otkrili i to već tokom 1947. godine, kada je prva grupa turista prošetala peskom ovog, tada ribarskog sela. Od tada se mnogo promenilo. Seoca su postala gradovi, krcati ljudima, prodavnicama, gužvom...

Ali nije Andaluzija privlačna samo zbog svog „južnjaštva“ niti zbog sunčanih dana. Reći to bio bi greh. Andaluzija je jedan od arhitektonski i istorijski najlepših i najinteresantnijih delova Evrope, a samim tim i Španije. Na samo stotinak kilometara od hotela i vreve Marbelje, nalaze se predivni istorijski gradovi koji su nezaobilazni deo svetske kulturne baštine: Granada, Kordoba, Malaga, Sevilja.

„Vamos a Sevilla!“

U srcu srca Španije. Budimo iskreni...Upravo su slike Andaluzije one koje nam padaju na um kada pomislimo o Španiji: sela uzanih uličica sa belim kućicama koja pokrivaju obronke stenovitih rumenih brda kao hrpe naslaganih gigantskih kockica šećera; žustrina i vatra flamenka i koride, buka u ušima od udara ženskih potpetica o pod i kastanjeta u rukama plesačica sa prekim, crnim pogledom... Nigde Španija nije ovoliko „španska“, nigde se ovoliko ne udaljuje od Evrope kao ovde. Postoji poslovica „Afrika počinje na Pirinejima“, i nigde to nije toliko očevidno kao na mestu gde umesto „normalnog“ drveća, za drvorede duž ulica služe ogromne palme i fikusi od 15m visine! Već taj, poslednji podatak dovoljan je da zaintrigira.

Planirano je da u naš hotel Giralda (Abades, 30) stignemo u ranim popodnevnim satima, nema bazen, a i da ima, mi nemamo vremena za njega.

Smestimo se, malo odmorimo, a onda krenemo u istraživanje ovog neobičnog i predivnog grada.

Sevilla je grad u kome sedam španskih reči prestaju da zvuče i počinju da se osećaju:

Aromas – mirisi Sevilje vode vas u brižljivo negovane vrtove i parkove koji se bogato šire od obala reke Gvadalkivira do unutrašnjih dvorišta („patios“) u starim kućama kvarta Santa Kruz. Posebna aroma udiše se u uskim ulicama, na trgovima, pijacama i obalama ovog velikog grada.

Vivir – živeti u Sevilji znači uživati. Ne samo u blagodetnoj klimi, blizini mora i visokih planina, plodnih polja i najveće španske reke, nego i u veselju brojnih „fiesta“, intimnosti svakodnevnih „siesta“, dugim zvezdanim noćima „canta jonda“, ukusu bezbrojnih „tapasa“, slasti „pata negra“, oprosti „Tio Pepe“, slavi „matadora“.

Duende – prevodi se kao duša, dušica, a može da znači i đavo! U Sevilji duende se najbolje vidi na licu igrača flamenka!

Leyenda – brojne su seviljanske legende... Evo jedne: kada je davno neki mavarski kalif udavao najlepšu kćer, raspisao je „konkurs“ za plemenite mladoženje koji se sastojao od samo jednog uslova – ko donese najbogatiji poklon dobiće ruku njegove mezimice. Sjatilo se mnoštvo mladoženja iz celog tadašnjeg sveta, svih rasa i vera. Mnoštvo svile, kadife, zlata, srebra, mirisa, začina donošeno je na „konkurs“. Jedan afrički princ ponudio je samo prepariranog krokodila u čijim ustima je bila slonova kljova. I mada su dvorjani odmah „diskvalifikovali“ ovog „ljubitelja“ životinja stari kalifa je slutio da se iza ovog poklona krije neka zagonetka. Noć uoči izbora, mudri vladar se setio. Otrčao je u riznicu, zgrabio kljovu i njome rasparao utrobu krokodila. Pokuljalo je neizmerno drago kamenje i biseri kojima je bio „napunjen“ ogromni krokodil. Pošto je izabrao mladoženju, sakrivši od ostalih pravi razlog, naredio je da se napravi kameni grb sa ukrštenim repom krokodila i kljovom na kapiji dvorišta narandži, koji se i danas može videti. Kažu da je, u stvari, zagonetnu poruku na grbu, otkrila samo kalifova ćerka, kasnije u toku braka, jer su to bili simboli muškosti samog mladoženje.

Luz – svetlo Sevilje je posebno. Na jednom arapskom natpisu piše: „I samo Sunce, na svom putu, ostane duže nad Seviljom da bi uživalo u njenoj lepoti.“

Encanto – je seviljanska milina. Tu milinu čine sami ljudi, uvek raspoloženi, raspevani, znatiželjni i ljubazni. Život se odvija na ulicama gde tipične scene ne skrivaju siromaštvo, koje se javlja kao neodoljivi deo baštine, i koje uprkos svemu, odiše svežinom.

Magia – najlepša seviljska magija zove se flamenko. Varvarska moć flamenka, ali i znalačka moć u nestabilnoj muzici koja se kruni i cepa, ali sa jasnoćom izraza, pateći i pevajući sa bolom, ne ostavlja nas ravnodušne kao slušaoce i gledaoce.

E pa da mi ovaj dan završimo sa magijom. Laku noć i lepo spavajte.

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine