Ritajući konj - drugi deo

Nakon posete Emerald jezeru, punih stomaka, seli smo u kola i požurili da stignemo do Goldena. Poželeli smo da svratimo i na planinu Ritajući konj na obodu grada, međutim, okasnili smo na poslednji poziv za žičaru koja bi nas uspela do vrha, a bilo je već skoro 6 posle podne. Potom smo se sjurili do našeg hotela u gradu Goldenu, koji bi se u slobodnom prevodu mogao zvati Zlatar. Prijavili smo se na recepciji, smestili torbe u sobe i otišli u centar grada. Bili smo iskreno zaprepašteni opuštenošću lokalnog stanovništva, koje se mahom sjatilo u uličicu prepunu radnjica, kafića i poslastičarnica. Onda smo počeli priču o kupanju na bazenu u našem hotelu te večeri, na šta sam se ja setio da nisam poneo kupaći. Ne bi to bio neki problem, osim što je prošlo šest sati, a subotom naveče malo šta radi u ovom mestu. U žurbi sam obišao nekoliko obližnjih radnjica, ali nisam uspeo da nađem kupaće gaće. Drugari su opušteno sedeli u kafiću, smejali mi se pijuckajući pivce (nije "Rogonja", ali je ledeno), a ja sam polako gubio nadu da ću pronaći te gaće. Tada sam naleteo na jedinu sportsku radnju u kraju u kojoj, između ostalog, prodaju i kupaće gaće, odnosno kupaće šorceve. Iz nekog razloga se u Kanadi, jako teško nalaze obične kupaće gaće za muškarce. Valjda su sada šorcevi za kupanje u modi, šta li? I pokaza mi prodavac jedini model tih šorceva koji su imali, papreno skup, ali pošto je bio jedini, nisam imao izbora. I krene on da zapakuje kupaće, a ja ga pitam za veći broj, jer taj koji mi je on pokazao, bio mi je taman pre nekih 20 godina. Zbuni se čovek za trenutak i reče mi da je to jedini šorc koji imaju u prodavnici, ni veći, ni manji. Leleee...
 
Veče je proteklo mirno, okupali smo se u hotelskom bazenu, Zoran je dobio ogrebotinu na glavi spuštajući se niz tobogan, odradili smo drugu rundu roštilja i umorni otišli na spavanje. Ja sam do kasno gledao neki film, a potom sanjao - kupaće gaće...
 
Ustali smo rano, već oko 7, obukli se, pojeli nešto na brzinu, spremili stvari i krenuli na zborno mesto. Nešto kasnije u dva autobusa se ukrcalo 60-tak ornih splavara, muških i ženskih, sa i bez iskustva. Uz put je jedan od vodiča pričao o Goldenu, o divljoj reci Ritajući konj i njenim hladnim brzacima, šta nas čeka toga dana, na šta da obratimo pažnju... Imao je jaki škotski naglasak, momak od svojih dvadeset i kusur godina. U jednom trenutku prošetao se do kraja autobusa, gde smo nas petorica sedeli i pitao me, na moje neskriveno oduševljenje, da li sam navijač Crvene Zvezde iz Beograda? Primetio je Zvezdinu majicu koji sam nosio, a ja nisam mogao da verujem svojim ušima kad sam čuo pitanje, jer sam mislio da u Kanadi jedino prate hokej, američki i kanadski fudbal i skijanje. Ispostavilo se da dečko prati fudbal u tančine i da zna da je Zvezda bila šampion Evrope u svoje vreme... Izvinjavam se Tunketu i Rajku, ponekad nije lako biti navijač Partizana... Ulepšao mi je dan ovaj momak, toliko, da makar sve drugo pošlo nizbrdo, i dalje bih na spavanje otišao nasmejan.
 
Ispratili smo kroz prozore autobusa tok reke Ritajući konj - koja je čas bila siva, čas smeđa, na tren i zelenkasta - sa divljenjem, ali i strahopoštovanjem, jer onako usečena u šume i planine, delovala je kao dugačka, alava vodena zmija, uvek gladna novih splavara... Voda je bila mutna zbog padavina i naglog otapanja snega sa obližnjih planina. Ubrzo smo se iskrcali, došli do reke, saslušali napamet naučena uputstva naših vođa puta, dugogodišnjih splavara koji su zaduženi da nas vrate nazad u istom broju, kao kvočka piliće posle izleta do obližnje bare. Između ostalog, rekli su nam da ne smemo ništa pamučno na sebi na imamo (a na meni je sve bilo od pamuka, jer nisam detaljno pročitao Tunketovo uputstvo za putovanje pre polaska). Krenulo je opšte presvlačenje, a ja sam skinuo sve sa sebe, osim pamučnih bermuda (umesto kupaćih gaća, koje prethodno veče nisam uspeo da kupim). Svi smo navukli ta posebna odela, nalik na crne gimnastičke trikoe. U tom odelu sam izgledao pogolema foka, koja nekim čudom stoji na dve noge. Zoranu je to odelo stajalo mnogo bolje nego ostalim drugarima, jer izgleda da njemu, srećniku, nisu dali model sa bojlerom sa prednje strane... A možda je to i zato što on ima 20 kila manje.

Foto: Srpski tim u trenucima odmora 
Potom su nam pročitali sastav posada po čamcima, pa smo sa Polom, našim "kapetanom" (engl. skipper, na srpskom često korišćena reč "skiper") preneli splav - čamac do reke. Smestili smo se u čamac i pustili niz vodu, obazrivo gledajući talase, brzake i vrtloge koji su se stvarali dok smo mi plovili, još uvek mirnom, ali led ledenom vodom. Pol nas je "obradovao" podatkom da svake sekunde ovom divljom rekom prođe sila od 117 tona vodene mase. Čini mi se da smo se svi tada malo bolje skupili ka sredini čamca, zlu ne trebalo... Te prve kilometre, od ukupno 35, koliko je trebalo da traje čitav spust niz divlju reku Ritajući konj, prošli su pomalo penzionerski, bez većih uzbuđenja. Prelepe šume, obronci planina i stenje, pravile su nam društvo celim putem, dok su iz vode povremeno opasno izvirivala zaoštrena debla odlomljenog drveća, pojačavajući utisak netaknute prirode. Još je samo falio Grizli Adams, da peca ribe na kamenitoj obali Ritajućeg konja, pa bi utisak bio potpun... U neko doba smo napravili pauzu, izašli na obalu, prezalogajili neko meso koje su nam pripremili, pridružilo nam se još splavara i posle nekih sat vremena smo nastavili avanturu srednjim tokom nabujale reke Ritajući konj. Gornji, laganiji tok, smo uspešno prošli. Sad dolazi ono pravo, kako nas uverava Pol.

Mirne trenutke plovidbe prekraćivao je ćaskajući sa nama, pričajući nam o svojoj domovini, Novom Zelandu, kako tamo i nije takva vlaga kako se priča, o ženama u toj zemlji koje su slične našim Sosama iz viceva o Lali i Sosi, o nekim zmijama koje nisu otrovne, ali jesu ružne... ma o svačemu, mada. Kako je vreme odmicalo, sve sam ga manje slušao i sve čvršće zaglavljivao noge u uzengije, jer je voda bivala brža, a buka sve jača. Nije baš da sam bio oran za let iznad Ritajućeg konja, kao ni za plivanje u reci. U daljini su se nazirali bukovi, raspoloženi za talasasto, penušavo i osvežavajuće druženje sa nama, kao što je onaj krokodil sa budilnikom u stomaku, iz crtanog filma o Petru Panu, uvek rado dočekivao kapetana Kuku.

 Huk vode nije više dozvoljavao priču . A to je moglo da znači samo jedno. Pol je još jednom ponovio komande za veslanje i probali smo više puta kako sve to izgleda (dok se još moglo probati):
 
Forward pedal!  (Veslaj napred!)
Back pedal!      (Veslaj unazad!)
Hold on!           (Drži se!!)
Get down!        (Lezi dole! Drugim rečima:"Spasavaj se ko može!!!")
 
Pa jedna strana čamca vesla, a druga da odmara i obrnuto. Onda jedna strana vesla napred, druga nazad... Na mene je najjači utisak ostavila komanda "Lezi dole!", dok sam pokušavao da zamislim kako će to sve da izgleda. Pol je još pomenuo da je vrlo važno da slušamo njegove komade i nikad ne prestajemo da veslamo, osim ako on drugačije ne naredi.

Foto: Srpski tim na reci Ritajući konj
Dok smo pomalo unezvereno ulazili u boj sa bukovima, hladna voda je krenula da nas zapljuskuje sa svih strana. Lilo je kao iz kabla, a voda ladna kao izvorska pod Golijom. Sve se dešavalo suviše brzo, voda pršti, preveslamo jedan buk, eto ga drugi. Čujem Pola kako u transu urla:“Veslaj napred, veslaj napred!!!“, a onda krajičkom oka ugledam vodenu neman kako se približava, brzo i odlučno kao izgladnela ajkula, pa se stisnem kao klupko bliže sredini čamca, držeći veslo i ne pomišljajući da veslam. I da hoću, nemam po čemu da veslam, jer letimo, a ne plovimo!!!

„Veslaj bre!“, dobacuje mi Rajko, a ja se pitam što da veslam, kad je voda na metar i po ispod čamca. E, jedino da skočim u vodu, pa da mašem sa sve veslom u rukama... Neka, mislim se ja, bolje da pričekam da se spustim na vodu ponovo, neće čamac daleko.. U par navrata setio sam se Manitua, Vinetua i Bika koji sedi (ne znam što baš njih, ali nema veze) i svih onih indijanskih kanua koji su plovili ovim vodama davno pre mene. Gromoglasna grmljavina probijala je bubne opne, a fotograf tamo levo gore, kao kobac na litici samo je čekao da nas talas prekrije, pa onda lepo "škljoc", a to što se mi za to vreme podavismo, to nema veze, važno da je slika uspela...

U čamcu je namah zavladalo opšte zadovoljstvo što se nismo prevrnuli, glasan smeh i vika, zatišje za trenutak, taman da otresemo vodu iz očiju, ušiju i kacige, zađemo za krivinu, kad evo novog slapa! Posle par bukova, malo sam se oslobodio, mada i dalje nisam video smisao u veslanju po vazduhu u trenutku kad upadamo u buk. Ne sećam se kad sam se toliko smejao kao prilikom ovog splavarenja. Jeste da sam bio gola voda na kraju dana, sve do pamučnih bermuda, ali je vredelo i vremena i para. Najgore je prošao jedan Nemac Rudi, iz komšijskog splava. Ne samo da im se okrenuo čamac, nego je Rudi uspeo da raskrvari usnu i to pošteno. Izvadili smo ga iz vode i prebacili kod nas, a onda je još bolje pobeleo i iskolačio oči od straha, jer je naš splav bio duplo teži od ostalih. Bilo nas je 9 na splavu, a težili smo u proseku nekih 100 kila, ko manje, ko više. Ostali čamci su imali i devojke, pa su skakutali po vodi kao šareni leptirići po livadi, dok smo mi plutali mirno, koliko se to već može na Ritajućem konju, naravno. Sad mi se čini da nismo mogli da se prevrnemo, sve i da smo hteli.

Potom smo se iskrcali na obalu, a vođe puta su nam objasnile da ne možemo ići na splavarenjem donjim, najuzbudljivim delom reke, jer je vodostaj suviše visok, korito usko i postojala je mogućnost da se nasukamo na stene. Dan ranije, iz istog razloga, 21 čovek se okupao u ledenoj vodi, zbog prevrtanja čamaca... Presvukli smo se, vratili su nas do hotela, seli smo i kombi i krenuli nazad.

Most za životinje (Foto: flickr.com)

Stamene zimzelene starine ukrašavale su obod autoputa, dok smo nâs petorica  u sunčano predvečerje hitali ka Kalgariju. Kilometrima pokraj puta, odmah posle Banfa, sa leve strane ležele su nepregledne, razbacane gomile izrezanih stabala na prašnjavoj, poravnatoj zemlji, pomešanoj sa morem piljevine. Tik ispred neoborenih stabala postavljena je žičana ograda, kako životinje ne bi istrčavale na ulicu. Pokušavam da zamislim taj „uzdah“ olakšanja koji se prolomio tom šumom, od strane svih onih preživelih stabala duž puta, kad su radnici počeli da dižu visoku ogradu i kad su shvatila da ih niko neće seći barem još nekoliko desetina godina, do sledećeg proširenja. I sva ta radost preživelih, kao prah odlazi u nebo, zbog gubitka svojih palih rođaka i prijatelja sa kojima su ceo svoj šumski život delili čisti planinski vazduh, uživajući u poju ptica, topotu losova i jelena, divljih svinja, medveda i vukova. Veverice i detlići će morati pronaći neka nova stabla za skakanje i kuckanje, a onih kojih više nema, ostaće da žive kao večna uspomena preživelih, sa druge strane žičane ograde. I još se mislim šta na sve to kažu stabla iz komšijske šume sa desne strane autoputa koja su ovog puta potpuno pošteđena od te velike seče.

Pitam naglas čemu služe mali nadvožnjaci ispod kojih prolazimo kolima na autoputu. Tunke i Rajko mi objašnjavaju da su to mostovi za životinje?!?! Upitnik mi se sam nacrtao na čelu, nisam mogao da verujem da je neko i o tome razmišljao, kad su planirali ovako veliko proširenje puta. Ti mostići – nadvožnjaci su široki nekoliko metara, taman dovoljno da životinje mirno pređu s jedne na drugu stranu autoputa, bezbedne od saobraćaja i skrivene od pogleda znatiželjnika. U tom trenutku mi pada na pamet dečija pesma „Vuče, vuče, bubo lenja“, jer sam zamislio vukove kako fino zalegnu sa jedne strane mosta, lenjo iščekujući jelene, koze i ostale šumske biljojede da se bojažljivo spuste tim mostićima pravo u otvorene, zubate vučije čeljusti. Ali valjda tako treba, ipak to je priroda, zakon jačeg još uvek važi...

Posle par sati vožnje, stigosmo do Tunketove kuće, a onda umorni, ali zadovoljni zbog lepe avanture, svako u svoja kola pa kud koji mili moji...

Alen Đelić, Kalgari - Kanada

Juli 2009. godine

Ritajući konj - prvi deo