Pismo dijaspori

Godina 1999. Više od mesec dana nisam otvarala novine i nisam gledala ni jedan TV program koji je u sebi nosio političko slovo. To je bio moj bojkot okupaciji slobodnog razmišljanja iz vladavine Slobodana Miloševića. Tih dana sam najviše obilazila uspešne sugrađane i skupljala priloge koje bih odnosila u siromašne domove. Koračajući sa paketima na ramenu, pri svakom napravljenom koraku molila sam život da nikada ne dočekam da ruka milostinje krene i ka mom životu.

Da li sam odanije sakupljala potrebno za one koji nemaju, ili sam uplašenije to radila da bih time svoj život zaštitila od siromaštva, nisam znala ni onda, a danas ne smem ni da potražim odgovor na to pitanje.

Kada ostanem u društvu svog nemanja, svih svojih dugova, svih isplakanih suza zašto sam obeležena da kroz nemaštinu prolazim kada su mi ruke stvorene da zaradim, pogledam ka nebu i tražim odgovor od Jačeg. Da li utehu čujem, ili je sama sa neba skinem, protresem svojom glavom i mislima bežim u dane mladosti kada su pred mojim planovima bile sve moguće želje koje sam mogla da ostvarim. I onda kada sam sazrela iskustvom da znam šta hoću, oblaci sivila su nadvili sve srpske mogućnosti.

Ka izlozima prodavnica ne gledam kao da se ne valja. Pogled mi uvek padne na one koji mogu. Oprezno da nepristojna ne budem, spustim pogled u kolica koja prepuna hrane stoje ispred njih, i uvek se pitam koliko od svega toga njima ne treba, i koliko bi sve to mogli da pruže onima koji su već na potrebe svog života zaboravili.

Ne zavidim njihovim kolicima prepunim hrane, srećna sam da je bar neko srećan, da bar neko ne drži ponos zaključan u kavezu okrutnije nego što se zver zaključava, samo da krik iz duše ne izađe i ne izda ponos rečima „i ja bih to želela“.

Hodajući kroz sumorne dane utehu sam tražila u sitnim radostima koje sam pružala onima koji nisu pronalazili put da zavaraju svoju bol nemanja, koji nisu umeli da obmanu sebe i žive u nekoj lažnoj mirnoći u kojoj sam živela sama. I kada bi me oni pronicljiviji dokučili i spontano brzo pružili ono što njima pretiče, žureći da preduhitre moj ponos, dugo sam to nežno milosrđe promatrala, borila se da ga ostavim za sebe, i onda bi uvek ponos porazio moju snagu grmeći svojim rečima „ne prodaj se za trenutak koji će proći. Za trenutak kojim ćeš primajući nečije darove još dublje shvatiti svoje siromaštvo. Rođena si sa pravom na dostojanstven ljudski život, ne dozvoli da te smradni izmet srpske politike obezvredni ni pred jednim darodavcem“.

Sve više držeći svoju glavu u nemoćnim rukama koje su sve brže starile i mladosti se nisu sećale, pitala sam se kada će ovo proći i kuda će nas ovo dovesti.

Ni slutila nisam da ću brzo shatiti kuda nas to vodi. Kao i grom kada udari iz vedrog neba, tako je meni jedno jutro bilo rečeno „izađi iz grada, negde se smesti, danas će nas bombardovati“. Koliko god da sam u to morala da poverujem, jer um brzo prima reči iza kojih se oseti znak uzvičnika, toliko sam se i grohotom na to nasmejala. Da li je to bila odbrana šoka, ili sam zaista pomislila da neko pravi ponovnu šalu sa pričama da ćemo biti bombardovani.

I kako nisu uspeli da me ubede u istinitost svojih reči, kako duži period nisam znala šta se u politici Srbije dešava, tako sam otišla svojoj kući i uzela najdražu knjigu da je čitam iz početka ni sama ne znajući po koji put više. Bila je to moja „Džejn Er“. Tobogan visokog brega svih mojih briga niz koji sam se stalno spuštala, spuštala, spuštala, i nikako nisam uspevala da stignem do kraja, tamo gde je ona pronašla svoj konačni mir, svoju ljubav, i čekanu sreću.

Noć se već polako spustila. Samo svetlost lampe iz ugla sobe obasjavala je moju tišinu i moju udubljenost u čitanje. Taj mirni trenutak mi je bio prekinut iznenadnim zvukom jezive sirene, i brže nego što se zvuk sirene završio čuli su se avioni. To je bio moj prvi susret sa silom smrti. Najteži šok nemoći koji čovek doživi, o tom šoku on ne ume da priča, jer reči za tu priču ne pronalazi. U daljini su se čule detonacije. Iz obližnjih domova nastupila je vriska i užurbano bežanje ljudi. Čule su se samo reči „mama, tata...deco brže“.

Začula sam snažno lupanje na svojim vratima. Povukla sam svoje olovno teške noge i došla do vrata. Komšije su mi histerično dovikivali „hajde brže, spremaj se idemo u sklonište“. Na te njihove reči sam odmrza strah iz svog bića. Smirenija nego ikada odgovorila sam im „mene sila zlog kukavičluka neće kao krticu u podzemlje zemlje oterati. Ostajem u svom domu“. Dugo sam ostala naslonjena na svojim vratima. Strah sam iz sebe izvacivala ponovljenom rečenicom „Ako bih sad bežala izdala bih zvuk kosovskih kopalja kada su se u malom, sa velikom hrabrošću susreli sa osmanlijskim kopljima.“

Dani su prolazili, granate su padale, sa njima su se rušili i svi vitalni objekti u Srbiji. Isplakala sam sve srušeno, ali nevidljive zveri nisam mrzela. Kada bi njihovi avioni ječali od tereta i prelazili preko krova mog doma, zamišljala sam svu uplašenu decu, starce i žene, i molila Boga da oprosti zverima ono što nisu svesni da čine.

Malo po malo, narod je prihvatio zvuk sirena, jeku detonacija. Ptice i psi su nam najavljivali kada će krenuti. Sirene nam nisu trebale. Po uznemirenom ptičijem letenju, i zavijanju svih uličnih i dvorišnih pasa, znali smo da će ubrzo sirena i odmah za njom zvuci aviona.

Narod je tad bio najsložniji. Ulice, koliko god da su nosile uplašene korake ljudske neizvesnosti, odisale su vazduhom blagostanja.

Ovo sve pišem, vama u dijaspori, da bih vam rekla šta je bila snaga tog narodnog blagostanja. Bili ste vi Srbi iz dijaspore. Vaša masovna okupljanja po mestima gde živite, bila je snaga da izdržimo ovo u čemu smo se zadesili. Hrabrila nas je vaša ljubav i vaše saosećanje. Znali smo, ako nas prepolove, ako nam zatru ognjišta, da Srbija neće ostati u njihovim rukama. Znali smo da ćete se vratiti, odbraniti, izgraditi.

Ljudi su se tad najviše družili. Iz mog okruženja ih je sve manje odlazilo u skloništa. Noću bi se gasila sva ulična svetla. Naselja bi bila prekrivena dubokom tamom. Skupljali smo se na klupama. Deca bi se igrala oko nas. Mislim, kako je u Srbiji zamrla dečija igra, da je to bio jedini period kada su mnoga deca naučila igre uz koje smo mi nekada odrastali. Priče među odraslima su uvek bile iste, a one su nosile informacije koliko se u kom gradu, državi, okupilo naših Srba i sa koliko ljubavi i srpskog žara demonstriraju stranim gradovima i dižu glas protiv nasilja, podignutim glasovima brane svoju srpsku braću u matici.

Srpski narod, vaša srpska braća, nosiće uvek zahvalnost prema vašim suzama za dane radioaktivnog vazduha koji je prodirao u kosti i slovesnih i beslovesnih bića u našoj obezvređenoj Srbiji.

Sada vas pitamo, ko nas je ponovo podelio? Zašto smo ponovo okrenuta slova С na grbu srpskog postojanja?

Da li vam matica više ne treba, ili ste zaboravili koren svog porekla? Da li vas je stranac prevario rečima da čovek kada krene u svet nosi samo sebe, i da li ste zaboravili da čovek kuda god da krene sem sebe nosi i sve ono što ga sačinjava, ono iz čega potiče i ono što je sam u sebe uneo?

Da li smo zaboravili da se srpska istorija nikada ne sme zaboraviti? Ako ne zaboravljamo da se obujemo, obučemo, zašto onda zaboravljamo na pretke koji su krvarili da bi nam država stajala na čvrstim nogama,  bila ogrnuta plaštom slobode, suknom satkanim od crvene boje i zaraslim grobovima? Ako smo od predaka nasledili gene ličnosti, konture lica, boju očiju, kose, pa se toga ne stidimo i ne smatramo da smo primitivni jer oni kroz pokolenja se rađaju u našim pokolenjima, zašto se onda stidimo slova istine koje su ispisivali na Kosovu polju, na albanskoj golgoti, u Jasenovcu, Šumaricama, krvavoj stazi hrvatske Oluje, i male Milice koja je nedužno sedela na svojoj noši pre nego što je uletela granata prekinula njenu nedužnost?

Kuda nas je dovela vekovna nesloga? Do trenutka istine da nam se smeju, i da su za svet ispred nas šiptarski primitivci, koji još uvek u Albaniji svoje muške potomke od rođenja do starosti kriju iza zidina da se besa krvne osvete ne obistini.

Kuda nas je dovela decenijska podela na četnike i partizane, na opoziciju i poziciju? Do toga da budemo poligon za one koji nemaju drugu istoriju sem istorije uništavanja manjih i slabijih. Da li ćemo tim veštačkim nacijama dozvoliti da unište zemlju istine, zemlju pobede, zemlju rađanja i onda kada su moćnici mislili da su nam i klicu i koren zatrli?

Zna srpski narod da ni vama nije lako. Pokupili ste mnogo suza sa svog lica dok ste zaboravili godišnja doba svoje otadžbine. Dok ste zaboravili na zvuke svojih potoka, svojih vrbaka. Dok ste zaboravili najteži trenutak koji vam je bio kada ste se našli pred arhitekturom stranom našim čuvarkućama, dok ste slušali reči neznane i vašem srcu i vašim ušima i čekali da vas neko dotakne po ramenu i pita znanim rečima „kako si brate, kuda ćeš prijatelju“.

Zna srpski narod da su mnogi od vas radili najteže i najminimiziranije poslove koje u svojoj otadžbini ne bi radili da niste morali, ili želeli da je napustite. Znamo da je mnogo odricanja vašim venama prošlo dok niste postali deo te svetske mašinerije. Znamo i to da ste uvek u svoju maticu ulagali. Njoj se vraćali kao i pčela što se vraća košnici svojoj. I kako ona najslađe sokove meda svog u nju spuštala, tako ste i vi svom narodu s ljubavlju slali od sokova svojih mogućnosti.

Zašto ste utihnuli, razjedinili se i tuče svako na svoju stranu ne misleći da će nas te strane jednom sve dotući? Da li zbog srpskog nestrpljenja iz koga izlaze svi srpski problemi, pa i nesloga, ili zbog izigrane ljubavi koju ste u maticu ulagali? Ako nam sudite zbog izigranosti, onda podelu napravite, manji će sud biti, i manja će šteta od kazne ostati.

Nije vas izigrao srpski narod. Izigrali su vas srpski političari. Ali oni nisu Srbi. Oni su samo srpstvo nasledili, i kako ga nisu zadužili, ni odricanjem zaradili, tako ga ne umeju ni čuvati, već džabe došlo, džabe i prodaju.

Nađite put do srpskog naroda. Neka svako od vas zaviri u svoje rodno mesto i tu pronađe dušu kojoj najviše veruje, dušu koja će najviše za Srbiju povući. Organizujte u svojim mestima ideju sabornosti. Podelite svoje zamisli sa tim okupljenim meštanima. Sve te zamisli sloge i otpora da se Srbija dalje cepa, deli i nestaje, podelite svojim najbližim, svojim saradnicima koje ćete u Srbiji pronaći. Neka svako mesto iz kog ste u svet otišli bude jedna alka istine srpskog rasejanja i matice, i te alke kroz Srbiju spojmo u jedan lanac, lanac istog rada i istih ruku koje će neumorno povlačiti Srbiju nazat. Povući je prvo iz ruku domaćih izdajica, pa onda i svetskih moćnika.

Sve ovo nije nemoguće. Ako vam se i učini da jeste, setite se piramida u Egiptu. Mnogi od vas su i stajali u podnožnju njihovom. Ako tim krećućim robovima nije bilo nemoguće da naprave građevine za koje još uvek nema mogućnosti da se dokuči kakao, zašto bi onda nama, koji smo još uvek slobodni Srbi, bilo nemoguće da svojim alkama sloge i truda, napravimo lanac kojim ćemo osujetiti plan srpskih političkih sponzoruša i onih koji do zadovoljstva dolaze samo ako sponzoruše mile oko njihovih kolena.

Za neprobuđenu savest, za neučinjeno, neće nam biti kriv ni onaj skriveni od bese, ni onaj koji sedi pred ekranom nove svetske globalizacije i koristi naše dane života kao što ih koristi i od pacova dok u labaratoriji isprobava svoje izume.

Biće kriva naša podeljenost, naša nesloga, naša najteža bolest nemanje strpljenja da se istraje i da se dođe do istine.

Samo u istini možemo biti Srbi u Srpskoj državi i samo ta istina može biti put kojim ćete moći u svoje i svojima da se vraćate.

Marija Trajković, Srbija