Osmeh za društvo

Malo - malo, pa mi neka reč ili kratka rečenica nabaci širok osmeh na lice. Zapazim je na koricama časopisa zaboravljenog u uglu stola za kafenisanje ili kako ušuškana dreždi na zidu, u izbledelom, uramljenom isečku iz novina. Ili je se setim iz čista mira, bez povoda i namere. Namigne mi onda onako vragolasto, kao da je samo mene čekala da je primetim i podelim sa društvom. Dakako, sa društvom, jer šta će nam lepa reč, ako je čuvamo pod jastukom?

Eto, juče tako naletim na neko papirče na kome piše Radio Mileva. Ih, odmah se setim jedne Ane iz moje osnovne škole, koja je umela baš dobro da čuva tek prenetu tajnu, sve tamo do prvog ćoška i susreta sa sledećom poverljivom osobom. Ili moje negdašnje komšinice, baba Živane, koja je, tako mi se tada činilo, ceo vek proživela na prozoru svoje dnevne sobe. Stan joj je bio u visokom prizemlju stare dvospratnice isprano žute boje, sa otvorenim pogledom na ceo komšiluk. Po čitav dan bi ona neumorno i pažljivo posmatrala sokače ispred zgrade, slučajne i namerne prolaznike, porodice i samce, ne propuštajući priliku da, kao nehajno, priupita za zdravlje, porodicu, posao... I često bi ljudi zastali ispod njenog prozora, reda radi razmenili koju reč i pošli dalje svojim putem. Jedino bi baba Rajka ostajala, oslonjena na laktove, da čeka sledećeg sagovornika. I ispila bi u tom čekanju poneku kafu i čašu kisele vode ili prezalogajila kakvu pitu, a tad bi joj se na prozoru pridružila neka (uvek nova) poverljiva drugarica, da podele novosti i unesu radost u svoje živote.

Pre neki dan me ćera pita šta znači reč natenane. Sa guštom se setim kako me moja baka večito usporavala. Znala je ona da će u životu uvek biti vremena da se požuri, a retko, baš retko, da se predahne i odmori duša. Odgovaram ćerci:"Vidi sine, to ti je kad kreneš da radiš nešto i želiš da završiš za pet minuta. A onda poželiš da predahneš samo za trenutak, pa sklopiš oči i tek što ih ponovo otvoriš, shvatiš da je prošlo sat vremena. I nastaviš da radiš tamo gde si stala, a da se niko oko tebe nije zbog toga uznemirio, čak ni primetio da si malo dremnula... To ti je kad radiš nešto polako, sa zadovoljstvom, bez žurbe, opušteno, nasmejana lica, srećna što imaš priliku da uživaš u tome. Hvala tata, idem da pogledam seriju 'Jelenko', natenane." reče mi ćerka sa osmehom na licu i ode u drugu sobu...

Ovih dana često sa suprugom pogledam neke stare slike i kad naletimo na našu kumu koja sa kumom živi u Beogradu, prvo što nam padne na pamet je blagosloveno stanje. Još nekoliko meseci i eto nama kumčeta, na veliki radost njihovu i našu. Daljina nas sprečava da se viđamo često kao nekad, ali srećom pa postoje telefon i internet, pa nam razdvojenost nekako lakše pada. Zagrljaj se doduše teško prenosi putem žice, ali reč je tu da nas obraduje, zakrpi rupe, umiri srce i vrati osmeh na lice.

Ne beri brigu, reče mi prijatelj malopre, kad sam ga zamolio da ostavim decu kod njega u subotu, jer žena radi, a ja sam još ranije dogovorio neko splavarenje. Još sam se mislio da li će moći da izađe u susret. „Ne beri brigu“, ponovio je i izmamio uzdah olakšanja i osmeh na moje lice. A što se tiče splavarenja, Boga pitaj kako će to sve da prođe, ali jednom se živi. Biće valjda sve u redu.

Moj drug iz srednje škole bio je stalno veseo, raspoložen za šalu i druženje, mangup i dobričina. Dopalo mu da na maturskoj večeri peva kao predstavnik našeg razreda. Najavljen je kao „Slavuj“, a kako je baš voleo narodnjake, odlučio se za „Uvenuće narcis beli“ od Šabana Šaulića. Pred oduševljenim razredom, slomila ga je trema i pevanje je više ličilo na šaputanje u mračnoj ulici po kiši, bez prepoznatljive melodije i ritma. Rezultat, naš „Slavuj“ pokunjen je sišao sa scene, ali razdragani i razvikani razred ga je uz neminovne prozivke ipak rado prihvatio nazad. Imao je dobru volju i dovoljno hrabrosti da nastupi i to nam je bilo dovoljno. Kad mi neko kaže da „Peva kao slavuj“, uvek se od srca nasmejem, prisetivši se našeg Slavuja sa maturske večeri.

Alen Đelić, Kalgari – Kanada

Juni 2009. godine