Metaloplastika!

Valjda je u ljudskoj prirodi da se, u nedostatku nečeg, okrene ka „starim dobrim vremenima“ u kojima je toga nečeg bilo na pretek. Loša igra i rana eliminacija naših rukometaša sa još nezavršenog evropskog prvenstva nepogrešivo mi je osvežila sećanja na, kako bi sportski komentatori rekli, „zlatno doba“ tada jugoslovenskog rukometa. I to na jednu ekipu koja je sredinom osamdesetih bila toliko dominantna u evropskom (a samim tim i svetskom) rukometu, da sam siguran da je to bio najbolji svetski rukometni tim svih vremena. Nadam se da većina čitalaca (bar poznavaoca rukometa) pogađa da je reč o Metaloplastici iz Šapca, tamo negde od 1982. do 1986.

Kako je došlo do toga da se najbolja svetska rukometna ekipa svih vremena okupi u jednom relativno malom gradu u maloj Srbiji (tada u malo većoj, ali ipak takođe maloj Jugoslaviji) je tema ne samo za rukometne stručnjake, ali time ne mogu i ne želim da se ovde bavim. Ono što želim je da (malo) starije čitaoce ovog bloga podsetim, a mlađe da podučim, o jednom fenomenu (u pravom smislu te reči), o timu koji je uspeo da se iz jednog malog grada uzdigne do apsolutnog svetskog vrha, i to na način koji je bio umetnost, poezija i savršenstvo kada je reč o rukometnoj igri. Ne radi se ovde o mom žalu za „starim, dobrim vremenima“, voleo bih da posle čitanja ovog teksta pronađete (ukoliko je moguće) bar delove nekih njihovih utakmica, i uverićete se da ovo nisu nostalgična preterivanja jednog (uskoro) sredovečnog melanholika.

Sve je počelo u sezoni 1981/1982 kada je mladi šabački tim po prvi put osvojio prvenstvo Jugoslavije sa osvojena rekordna 44 boda. Uspeh na domaćoj sceni vodio je i prvom značajnom rezultatu u tadašnjem Kupu evropskih šampiona za sezonu 1983/84: Šapčani su u finalu, nesrećno na sedmerce, poraženi od praške Dukle, i to u revanšu koji se igrao u Šapcu.

Da nemaju tipičan balkanski mentalitet i da ih neuspeh (ako je finale KEŠ-a uopšte bilo neuspeh) ne demorališe, rukometaši Metaloplastike pokazali su u narednoj sezoni Kupa evropskih šampiona, u sezoni 1984/85. Padali su protivnici zvučnih imena jedan za drugim, uz igru za koju je termin „egzibiciona“ suviše mlak: rivali su bukvalno bivali rastavljani na sastavne delove. U finalu, dvomeč sa Atletikom iz Madrida. U prvoj utakmici u Šapcu, „samo“ sedam golova razlike za Metaloplastiku, uz fenomenalne odbrane španskog golmana. „Samo“ sedam razlike? Da, možete onda zamisliti kako su prolazili prethodni protivnici! U revanšu u Madridu, 14.000 fanatičnih navijača Atletika i sva propratna mašinerija, protiv sedam mladih momaka iz Šapca. Na terenu, rukometna rapsodija u plavom (plava je boja Metaloplastike), Španci nemaju pojma šta ih je snašlo, momci iz Šapca igraju kao da su sa druge planete, ređaju se egzibicije, akcije sve atraktivnija jedna od druge, na kraju neverovatnih 30:20 za Metaloplastiku u sred Madrida, pred 14.000 Španaca, i to je rezultat koji je na kraju bio ublažen zbog neophodnog respekta prema domaćinu, i prva osvojena titula evropskog prvaka! Šampioni su postali Mirko Bašić, Veselin Vujović, Mile Isaković, Jasmin Mrkonja, Zlatko Portner, Veselin Vuković, Slobodan Kuzmanovski, Jovica Cvetković, Vladica Spasojević. Tu su bili i Ignjatović, Tanasić, Milošević.

Sledeća sezona u Kupu evropskih šampiona, 1985/86, kako drugačije nego bolji rimejk prethodne! Ponovo ponižavanje protivnika do finala, uz izmišljeni čuveni „cepelin“, kada krilo loptu nabačenu „u prazno“ hvata u skoku i daje gol! Pamtim legendarnu utakmicu u polufinalu protiv tada istočnonemačkog Magdeburga, koji je tada „na papiru“ slovio za najvećeg favorita takmičenja. Prva utakmica u Šapcu, do tada neviđen spektakl, šabački rukometaši se prosto takmiče sa istorijom koju će akciju lepše izvesti, kao harlemovci u košarci, gosti iz Nemačke potpuno izgubljeni pred olujom lepote i egzibicije, na kraju 12 golova razlike za Metaloplastiku i kompletno rashodovan „najveći favorit“. U revanšu u Magdeburgu, naravno, rutinska pobeda Šapčana.

U finalu, pomalo neočekivano na poljski Vibžeže. Prva utakmica u Poljskoj, veoma „čudan“ kriterijum sudija, i poraz Metaloplastike od, mislim, 7 golova razlike. Pred revanš u Šapcu zabrinutost i pored vanzemaljskog kvaliteta šabačkog tima, upravo zbog očekivanog sudijskog kriterijuma. I naravno, bi kriterijuma: valjda je iz nekog razloga EHF-u bilo stalo da ekipa iz Poljske osvoji takmičenje. U pojedinim trenucima situacija je bila: 4 igrača Metaloplastike protiv 7 igrača Vibžežea, i u tim trenucima Šapčani su davali golove! Pamtim jednu akciju kada Zlatko Portner, sa još samo 2 saigrača u napadu, daje gol Poljacima u punom sastavu negde sa 8-9 metara! Taj gol i ta akcija bili su paradigma superiornosti Metaloplastike, i trijumfa rukometne umetnosti nad silom! Metaloplastika je uspela da nadoknadi minus iz prvog meča i po drugi, na žalost za sada i poslednji put, osvoji Kup evropskih šampiona.

Reprezentacija tadašnje Jugoslavije, čiji su kostur činili igrači Metaloplastike, osvojila je titulu prvaka sveta na prvenstvu u Švajcarskoj 1986. godine, pobedom u finalu nad Mađarskom.

Godine koje su usledile donele su odlaske igrača Metaloplastike u inostrane klubove, i postepen ali siguran pad kluba i njegovo zaustavljanje u prosečnosti.

Da ne bude zabune, autor ovih redova je u vreme gore opisanih uspeha Metaloplastike još išao u osnovnu školu. Međutim, sve što sam napisao došlo je iz glave, nije konsultovan ni jedan od, verujem, mnogobrojnih izvora na internetu. Junaci mog detinjstva i rane mladosti se ne zaboravljaju, njihove utakmice su za mene bile praznik i njihove pobede su mi bile draže od bilo kakvog poklona. I evo, ni posle 25 godina sjaj njihovih uspeha za mene nije izbledeo.

Beograd, 28.01.2010.