Lisabon - drugi dan

26.07. subota – Ola! Da li ste lepo doručkovali? Naoružajte se dobrim raspoloženjem, flašcama sa vodom i kamerama.

Prvo što vas iznenadi to je fantastična igra svetlosti i boja ovoga grada. Pod „večitim suncem“ nestvarno izgledaju fasade koje su naizmenično obojene u svetlo ružičastu, oker-žutu, plavu i zelenu boju, a ulice su popločane krečnjakom i bazaltom koji upotpunjuju taj jedinstveni lisabonski spektar. Stare četvrti ovoga grada pravi su lavirinti uskih ulica iz kojih je teško izaći na neku od širokih avenija koje presecaju staro gradsko jezgro. Velika luka sa svojim posebnim koloritom, užurbanim tempom i galamom – veliki je „mravinjak“ ljudi, brodova i raznovrsne robe – pa ipak u zaleđu tog zamarajućeg ritma nalaze se prekrasni parkovi i vrtovi koji čuvaju tajne arapskih vrtlara koji su prvi ovom gradu dali zeleno ruho.

Legenda kaže da je grad osnovao Odisej, mada istoričari to pripisuju feničanima iz 1200 g.p.n.e. koji su mu dali ime „Olispio“ (Luka Sirena). Kratko vreme po osnivanju grad postaje važna luka za mediteranske brodove starog doba na svojim putevima ka severnoj Evropi. Posle Feničana dolaze Grci, pa Kartaginjani, a prvi rimski municipijum nastaje 205.g. stare ere. Nakon invazije Varvara, Lisabon 714.god. pada u ruke Mavara, koji su ga držali narednih 400 godina i zvali Lassabona. Dana 25.oktobra 1147.godine portugalski kralj Alfonso Henrikez osvaja grad i proteruje Mavare. U tome mu je pomogla hrišćanska flota koja je krenula u osvajanje Svete zemlje u drugom krstaškom ratu.

Kralj Alfonso III, umesto Koimbre, proglašava Lisabon za prestonicu Portugala, 1255.godine. Zahvaljujući svojoj dugoj „prestoničkoj karijeri“, Lisabon je bio grad lagodnog života dvorskog plemstva, brojnih zabava i dokoličenja. Ali i grad umetnosti, nauke i književnosti obzirom da je bilo dosta mecena koji su dvorili i štitili ljude od pera, umetnosti i misli.

Svoj veliki procvat grad doživljava posle otkrića morskog puta za Indiju, legendarnog admirala Vaska de Game, a kada je Pedro Alvarez Kabral otkrio Brazil, Lisabon postaje „centar sveta“. Venecija i Đenova postaju provincijalne luke u poređenju sa lisabonskom. Ovde je čitava evropska trgovačka menažerija koja trguje zlatom, začinima, srebrom, ebonovinom, tekstilom, nakitom i drvenom građom. Grad dobija velelepne građevine kao što su Manastir Svetog Jeronima, tvrđava Belem...Novi stil gradnje i ukrašavanja fasada kompilira mavarske dekorativne elemente, gotiku, pomorske simbole, i po kralju Manuelu dobija ime „Manuelino“.

Početna tačka za razgledanje ovog grada nalazi se na obali reke Tagus. Zove se Praca da Comercio. Sa ovog trga počinje zamršeni splet uličica Baixa koji se završava glavnim gradskim trgom Rossio na koji se direktno naslanja Praca dos Restauradores. Na vrhu brda sa desne strane nalazi se tvrđava Svetog Đorđa (Castelo de Sao Jorge), a na njegovim obroncima čuveni srednjovekovni kvartovi Alfama i Mouraria. Na brdu sa leve strane je Chiado, glavna šoping zona starog grada. U nastavku su radnički i mornarski kvartovi Bairro Alto i Madragoa. Iza njih dolaze aristokratski, otmeni i nekada najbogatiji delovi grada u kvartovima sa nazivom Lapa, Alcantra i Belem.

Od parka Edvard VII nastaje moderan Lisabon, moderan grad dvadesetog veka, finansijski centri u bankama na aveniji Fontes Pereira de Melo, kongresni ultramoderni hoteli oko avenija Roma i Barna...I tako sve do nekadašnjih satelitskih gradova, a danas spojenih u jedinstvenu urbanu celinu kao što su mesta Restelo ili Benfica. Lisabon je takođe i veliki industrijski centar, velika postrojenja nastala su na levoj obali reke Tagus.

Dana 1.novembra 1755.godine Lisabon je pogodio katastrofalan zemljotres. Nakon kobnog udara grad se pretvorio u veliku buktinju. Spas od požara izazvanog od sveća i lojanica, koje su u to doba bile jedina rasveta, nesretni građani potražili su u vodama reke Tagus. Ali kob je bila neizmerna. Veliki talas, nastao tektonskim poremećajem, poklopio je one koji su se spasli rušenja i vatre. Lisabon je potpuno uništen, a stradalo je više od pola stanovnika tadašnjeg grada.

Preduzetni Markiz Pombal, u to vreme šef vlade kralja Jose I, na ruševinama je počeo da gradi novi grad sa revolucionarnim urbanim rešenjima za to doba. Na mestu srušene kraljevske palate nastala je Praca do Comercio (Trg Trgovanja). Potpuno otvorena prema vodama Tagusa neodoljivo podseća na trg Svetog Marka u Veneciji, samo što su zgrade koje ga uokviruju sa tri strane daleko strožih formi. Od ovog trga počinje Bixa (Donji grad) splet paralelnih ulica sa zgradama jednake visine i istovetnih fasada. U taj deo grada naseljeni su trgovci i zanatlije, tako da su i ulice dobile svrsishodne nazive: Correeiros (Smardžije), Sapateiros (Obućari)...Tri su glavne ulice Rua do Ouro (Zlatna ulica), Rua da Prata (Srebrna ulica) i najšira Rua Augusta.

Sudbina je tako htela da ribarski i sirotinjski kvart Alfama u katastrofalnom zemljotresu uopšte ne strada. Ovaj deo grada čuva svoj davnašnji srednjovekovni izgled. Lavirint uskih ulica, veš koji poput zastava nadkriljuje male trgove, miris ribe „na gradele“, drvena stepeništa i „ćoškaci“ tipična je atmosfera severnoafričkih gradova po čijem jeziku i ovaj kvart nosi ime – Al hama ili na arapskom „tople vode“.

Lisabon je grad brojnih muzeja, galerija i legata. Pomenimo samo jedan – Muzej Gulbenkiana. Svetski vredna kolekcija raznorodnih umetničkih dela. Jermenin, Calouste Gulbenkian obožavao je tri stvari: novac, umetnička dela i Lisabon. Novac je stekao na početku dvadesetog veka trgovinom tada tek novog energenta nafte. Uzeo je koncesije na bušotine nafte u Iraku (čovek ispred vremena) i organizovao transport i distribuciju iračkog „crnog zlata“ za ceo svet. Zvali su ga „Mister 5%“, jer je za svaku isporuku nafte u celom svetu dobijao 5% od vrednosti ugovora (neki su govorili i mnogo više). Za sav svoj novac kupovao je umetnička dela ne pitajući pošto. A živeo je i svoju kolekciju zaveštao posle smrti gradu koji je najviše voleo – Lisabonu. I Lisabon se odužio svom darodavcu izgradnjom modertnog muzeja u kome se nalazi njegova kolekcija među kojima su brojni srednjovekovni manuskripti, izuzetna kolekcija rezbarija u slonovoj kosti, i najinteresantnija postavka evropskog slikarstva – od 15. do 19.veka među kojima su dela Rembranta, Rubensa, Kventin de la Tura, Geinsboroa, Dega, Manea i mnogih drugih umetnika.

Grad krasi čuveni Most Vaska Da Game koji je dug 17 km od kojih je čitavih 12 km nad širokim koritom reke Tejo. Nadam se da niste pomislili da smo u San Francisku. Neverovatno... Razgledanje je možda i najlepše pomoću javnog prevoza, bilo da idete starim tramvajima uskim ulicama Alfame, brodom ili žičarom duž reke Tejo, ili metroom, čija je svaka stanica drugačije dekorisana prelepim keramičkim pločicama (azulejos) koje se mogu videti duž celog Lisabona, kako spolja tako i unutar zgrada, crkava i kafića.

Ako dan započnete kafom (bica - nalik na ono što je kod nas ekspreso ili galao -sa mlekom, slicno nes kafi) i nekim tradicionalnim keksom ili kolačem iz obližnje poslastičarnice (pastelarias) recimo Patisserie de Belem ( Rua de Belem 84-92, jedna od najpoznatijih i najstarijih) sa svojim Belem kolačićima spremni ste za avanturu koja se pamti!
Raspoloženje Lisabona ne može da dočara ni jedan drugi zvuk kao što to može Fado, a baš ovi zvuci poneće vas u mnogobrojne parkove pune različitog, neobičnog bilja, poznatih skulptura i malih jezera. Jedan od najlepših je Parc of the Nations (Av. D. João II, Lote 1.07.2.1) - veoma moderan (sa drugim po veličini Okeaniumom u Evropi koji sadrži gotovo sve forme morskog života) sa velikim brojem hotela, restorana, sjajnih geometrijskih oblika, tržnim centom i tornjem Vasco Da Gama.

Gradska panorama je najlepša sa Castello De Sao Jorge ili Elevatora Da Santa Justa koji predstavlja "lisabonski odgovor na Ajfelov toranj". Ogroman, impozantan most Ponte 25 de Abril (izgrađen 1966. ranije poznat kao Salazarov most) dovešće vas do spomenika Cristo Rei koji pruža mogućnost pogleda na mesto gde se reka Tejo uliva u Atlantski okean. Ovu je statuu portugalski diktator Salazar poklonio narodu sa porukom "Neko vas posmatra". U stvari, to je samo "mini verzija" Isusove statue iz Ria.

"Turistička ikona" Lisabona je svakako četvrt Belem - istorijsko mesto odakle su portugalski pomorci isplovljavali u istraživanje nepoznatog sveta. U blizini je i jedan od najlepših manastira u zemlji Mosteiro Dos Jeronimos gde je sahranjen Vasco Da Gama. (Inače, u velikom broju crkava se ne plaća ulaz i otvorene su čitav dan pa se mogu slobodno razgledati, ali treba voditi računa o tome da se bude prikladno obučen.)

Lisabon je grad izuzetnih restorana. Najveći specijalitet je bakalar. Kuvari u restoranima ili domaćice znaju da od ove ribe naprave 365 jela, tačno koliko ima dana u godini. Uz ovu ribu pije se najčešće Vinjo Verde (Zeleno vino – ali samo kao naziv). Ovo vino može biti različitih vinogradskih regiona Portugala, pa time i različitog imena, može biti belo, roze ili crno, različite godine berbe... Ali vama je dovoljno da uzviknete na portugalskom „Vinjo Verde“ i sve ostalo je briga konobara – koji vas neće prevariti ni za kvalitet ni za cenu.

Jedna fado pesma ima ovakav stih: „Portugal je veliki za sve svoje kolevke, a isuviše mali za sve svoje grobove!“ Lisabon je najlepša kolevka Portugala.

Za danas je dovoljno. Zapišite sve svoje utiske, pa na spavanjac.

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine