Jelovnik

Ma znao sam ja i pre odlaska u inostranstvo da će mi, između ostalog, naša hrana možda i najviše nedostajati. Sa porodicom i prijateljima se čujem par puta nedeljno, a skoro svake godine mi u posetu stignu najbliži iz Srbije. Knjige na srpskom uvek mogu da kupim ili da odštampam preko interneta, a ponekad zamolim nekog ko dolazi iz Srbije da mi donese šta mi treba. Kad se baš uželim, uvek mogu da se „okačim“ na internet i pogledam program ne nekoj od srpskih televizijskih stanica ili pak podesim „stream“ na neku od omiljenih radio stanica. Ali kako bre da odštampam kajmak preko „google“ i kako da prebacim kiselo mleko, mladi sir ili na primer jela sa roštilja putem telefonske žice?

Kako ja da objasnim onom „stream“-u da mi se baš večeras jede srpski meze, sa užičkom pršutom, kajmakom, kulenom i ajvarom? Kako? Da živim u Torontu, išlo bi to mnogo lakše, mada i tamo moraš popriličan broj kilometara da pređeš da bi skupio sastojke za pravi srpski meze i gibanicu za goste koji ti stižu u posetu.

Hvala Bogu, pa skoro sve sastojke koji se koriste u srpskoj kuhinji, mogu da kupim u ovdašnjim prodavnicama, barem kad pričamo o povrću. Nije baš da je ukus isti, ali povrće je manje više slično. Čak sam i paradajz uspeo da nađem (rekli su mi da će to jako teško ići) koji i po ukusu liči na ono što sam nekad jeo („Tomatoes on Vine“ u „Sobeys“). A pijaca koja radi tri-četiri meseca u godini je jedino mesto gde mogu da kupim babure za punjenu papriku ili recimo zelene „šilje“. Dosta, taman da se srce uželi istih do sledeće sezone.

Malo teže već ide sa mlečnim proizvodima, koje sam uglavnom i pomenuo. Tako ću kajmak, kiselo mleko, jogurt i mladi sir baš teško da pronađem, mada se u Torontu proizvodi nešto što oni zovu kajmak, a može se kupiti u specijalizovanim malim prodavnicama u svakom većem gradu u Kanadi. To samo mirisom podseća na kajmak i to je sve.

Postoji i „Astro Balkan Style“ jogurt, koji se može kupiti u svim većim prodavnicama prehrambene robe. E, on baš ukusom podseća na pavlaku (ako uzmete crveni) ili na kiselo mleko (plavi). Ja moram onda kašičicom dooobro da ga umutim, pa ga onda pijem i pravim se da pijem jogurt. I čak ima i lepši ukus od onog jogurta što ga pravi Imlek ili subotička mlekara.

Ako mi se jede pita sa sirom, odem u „Sobeys“ ili „Superstore“ i kupim „Phyllo pastry“ kore za pitu, pa još svratim i u „Costco“ i kupim „Mediterra“ feta sir. I pita je verovatno onda bolja nego ona koju sam jeo u Srbiji. Ovaj feta sir je drugačiji od srpskog feta sira i baš se nekako fino uklapa sa ovim korama za pitu. Potvrda za to je što mi je supruga postala omiljena u firmi u kojoj radim iako nikad nije kročila tamo, ali redovno donosim pitu sa mesom i sirom na posao koju ona pravi, pa se „ogrebe“ ko stigne da proba jedan od srpskih specijaliteta.

Problemi nastaju kod suhomesnatih proizvoda, mada i tu ima leka. Umesto šunke, sa porodicom tamanim salamu „Krakowska“ iz prodavnice „Sobeys“. Vrat može da se kupi u poljskoj radnji „Polcan“, kao i razne kobasice. Ipak, kod Ruže može da se kupi domaća sremska kobasica, samo treba da se osuši dan-dva kod kuće. Prva vrata do Ruže je Miladin, gde uvek može da se uzme burek, domaći kolači, žito, lepe domaće kifle i to je to. Nije savršeno, ali nema puno izbora u Kalgariju što se naše hrane tiče. Pršut i još neki suhomesnati proizvodi nisu baš preterano zdravi za jelo, pa njih jedem samo kad odem u Srbiju, čisto da ne zaboravim ukus.

Kao i svaka sredina, Kanada ima svoje dobre i loše strane, stvari koje liče na one koje se mogu pronaći kod nas, a i neke koje baš i nemaju puno sličnosti sa onim na šta smo navikli. Radi se i ovde i tamo, žive ljudi kako najbolje umeju. I ne žalim se, jedino stvarno patim ponekad, ali samo ponekad, za srpskom hranom. Valjda tako mora, da nije hrana, bilo bi nešto drugo.

Najbliža rodbina i prijatelji su nezamenljivi i njih ipak ne mogu da kupim u prodavnici. Za to mora se spakuje par kofera, pa put pod noge i pravac Srbija.

Živeli!

Alen Đelić, Kalgari - Kanada

Oktobar 2008. godine