Џепно издање

Исељеник, емигрант, усељеник, имигрант, странац... све му то дође исти човек. Одлично за игру каладонта, јер могло би се од ових, много нових речи направити; а тај што једном оде из домовине, никада више неће у исту луку упловити. Земљу коју је напустио - неће затећи онакву какву је памти, а свака друга - биће прича за себе.

 *******

Дуго је Васа већ исељеник; често у себи помисли - и предуго. Све што данас има, од достојанства, преко породице до куће, створио је по доласку у иностранство. Оно што је некад имао, оставио је тамо далеко. Родитељи су му умрли друге године по исељењу, а тада није имао пара ни на сахрану да им дође... Никада то није прежалио, нити себи опростио. Старо друштво, младост, кафане и живот, све је то остало у неком другом свету, којег се радо сети, а најчешће кад удари хладна канадска зима, па из куће излази само по хлеб и млеко, ако баш мора.

 Стева, Марија и Васа су основну и средњу школу заједно прошли. У исто су време прележали жутицу и богиње, па чак и вашке неколико пута. Колико су само ноћи са друштвом провели заједно уз звуке гитаре, песму, игру и смех... Одмах после средње, кренули су да излазе по кафанама, уживајући у опуштеним вечерима уз живу музику. Сво троје је наставило школовање у Београду, као и пола њихове генерације из Чачка. Стева и Марија узели су се после факултета, а Васа је био најсрећнији кум на свету. Пар година касније, Васа је отишао у Канаду да потражи своју срећу. Петнаест дугих година је прошло од њиховог последњег виђења. Они због опште беспарице никад нису дошли да га посете, а он је штедео за кућу, кола, годишње одморе. У међувремену се глава прошарала седима, косе проредиле и одавно већ деца у школу пошла. Кумчиће никад није видео уживо... Доста! Преломио је, одлучио да оде доле у посету, остави све ружно иза себе и сву муку која га је натерала да оде из своје земље... Назвао је туристичку агенцију, купио карту и почео да планира шта ће коме да купи на поклон. Замишљао је тај први сусрет са старим пријатељима, сузе радоснице, чврсти загрљај, погледи који све говоре... Жена га ништа није питала. Разумела га је и без речи.

*******

Ноћ. Киша је тихо ромињала кад је изашао из зграде аеродрома Никола Тесла. Пуним плућима удисао је прохладни београдски ваздух док су се слике, као на покретној траци, ређале саме, све једна за другом. Цртање по школским клупама, пацке по рукама од учитеља Арсенијевића, Љубица, шетње крај реке, изласци са другарима, први одлазак на екскурзију, лудорије са матурске вечери... Из размишљања га је пренула сирена старог, жутог, добро очуваног мерцедеса са дугуљастим светлима (престао да се производи касних седамдесетих), који се однекуда нацртао испред њега. "Је л' треба превоз до града, 25 еура? Може? Упадај. Пошто имаш само једну торбу, можеш да је ставиш на задње седиште." - у једном даху је проседи човек позвао своју муштерију да уђе у кола. Таксиста је неуморно причао целим путем, а Васа би само повремено климнуо главом, без речи загледан у капи кише на прозору таксија...

Пробудио се у хотелској соби, брзо обукао и сишао у ресторан. За доручак је наручио кајмак, лепиње и јогурт; то баш дуго није јео. Успут је прелиставао дневне новине; из неког ината, све ове године није хтео да чита новине у Канади, нити да слуша вести. Било му је доста политике, рата, санкција, црне хронике... Тог јутра му је пријало да прочита шта се данас дешава у старом крају. Наслови су му били некако познати, иако је толико времена прошло. "Да ли желите још кафе?" - упита љубазно млади, голобради конобар. Климнуо је главом, насмешио се и наставио да чита новине.

Није Васа никоме рекао да долази, хтео је да их изненади. Изнајмио је кола на недељу дана, колико је планирао да остане у Србији и кренуо пут Чачка до кумова Стеве и Марије. Годинама већ није слушао српске радио станице, а због слабог домета, мењао је једну за другом како се приближавао Чачку. Неки путеви су били у много бољем стању него што их памти. Можда се нешто заиста и поправило у овој земљи за петнаест година, колико га није било. Стао је да попије кафу у Љигу. Онај оронули ресторан тик уз улицу је и даље био ту, непромењен, запуштен, са много пролазних лица за столовима прекривеним црвеним, карираним столњацима. На сваком столу је стајала плитка, лимена пепељара боје месинга. Испред ресторана су била паркирана два аутобуса и један камион са приколицом, док је неколико путника јело своје ужине крај великих бетонских саксија за цвеће...

Сат времена касније, прешао је стари мост у Љубићу, често застајући због загушеног саобраћаја у центру града. Срце је изненада почело да га подсећа да је овде провео најлепше дане свога детињства. Возио је полако, поред зграде општине, Дома културе, робне куће, аутобусне станице, па скретање десно и назад до Главне Поште; Провозао се још до Хале крај Мораве и до Градског стадиона. Субота је била, вероватно ће се тога поподнева у Чачку играти и кошарка и фудбал, али наставио је да вози. Паркирао је кола у улици Радише Поштића, испред познате двоспратне сиве зграде; преко пута му се смешило драго обданиште са вечито климавом белом, гвозденом оградом. Немир га је потпутно обузео кад је изашао из кола. Узео је торбу из гепека, пропустио једну старицу са цегером да прође испред њега и потом дубоко уздахнувши, закорачио у улаз. Погледао је око себе и схватио да се ништа ту није променило. Ништа. Иста боја на зидовима, исти дрвени сандучићи за пошту, а враташца сандучета од стана број један су и даље била одваљена. Попео се на први спрат, спустио торбу на степенице поред врата и позвонио. Тишина је била несносна; чули су се само гласни, брзи откуцаји његовог срца...

Врата су се полако отворила. Кум Стева, поспан, у папучама, разбарушене косе, уморног лица, необријан и помало крмељав, гледао је дремљиво у сређеног човека у црном оделу и уредно испегланој белој кошуљи са црвеном краватом. Неколико тренутака му ништа није било јасно, а онда је схватио ко му је дошао на врата... Без речи је прекорачио праг, широко се осмехнувши, раширио руке и чврсто загрлио кума; сузе су саме кренуле... Ушли су у стан, сели у трпезарију, Стева је изнео слатко и воду на сто. Табанајући, на трпезаријска врата су - сви у пиџами, редом улазили запрепаштена Марија и кумчићи Никола и Милош... Пољупци, загрљаји, приче, мезе, фотографије, осмеси, обиласци свега лепог што су толико дуго делили као пријатељи, упознавање кумчића...

*******

Једно детињство проведено заједно, оставило је неибрисив траг у њиховим животима. Годинама и с љубављу су Васа, Марија и Стева заједнички попуњавали странице књиге свог живота, све једну по једну страну. И свако од њих је љубоморно чувао џепно издање те књиге за оне дане и године које ће провести хиљадама километара удаљени, да им врати осмех на лице и мир у душу, кад их сустигну умор и носталгија...

Седам дана касније, искрцао се Васа на аеродрому у Торонту. У сусрет су му потрчали супруга и деца. Дуго, дуго су остали чврсто загрљени - са сузама радосницама у очима, срећни  што су поново сви на окупу, исписујући при том нове странице џепног издања Васине књиге...

Ален Ђелић, "Кишобран", Канада

April 2010. godine