Ђубре, рециклажа и још понешто

Нисам обишао сва места у Србији, али сам код оних које јесам видео, приметио једну заједничку црту. То је свакако много више изражено у градовима, нарочито већим, него у варошицама и сеоцима.

Кад није ветровито време, стање је кудикамо боље, али дуне ли каква ветруштина, онда ем што зебу кости, ем што може нека пробушена „Maxi“ кеса да вам се нађе на уредно разбарушеној коси, а десиће вам се и да се ни криви ни дужни, бесплатно наједете остатака бурека са немарно баченог папира који вам се, ето, залепио баш посред лица... Боље бурек него јогурт, рећи ће неко. Други пут ћете можда нагазити на полупуну чашу од јогурта коју је неко грешком (или не) испустио на улицу или ако баш нисте добре среће, налетећете на кору од банане или чак на остатке добро изренданог парадајза, оног меканог и гњецавог, за пинђур, који се пажљиво и са љубављу (кад је готов) пресипа у добро испране флаше, загрејане на 175 степени у рерни неких десетак минута, како би се убиле све бактерије.

Извртање ноге на неравним плочницима при акробатским покушајима да се избегну кучећи остаци остављени случајним пролазницима на слободну употребу, је прилично често. После таквог једног скока сам клекнуо на плочник покушавајући на брзину да одболим свој бол због изврнућа десне ноге, кад је улицом у великој журби прошао џип затамњених стакала. Не би то био проблем, да исти није „пролетео“ кроз огромну локву насталу због лошег одвода, па сам осим изврнуте ноге, отишао кући окупан од главе до пете. Путници у ГСП-у нису ништа рекли, али сам приметио да је око мене било доста места у аутобусу, док је у другим деловима возила била поприлична гужва.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Калгари је нов град, постоји мало више од 130 година, док су Београд основали Келти у трећем веку пре нове ере, потом га Римљани називају Сингидунум, а своје данашње име носи од 878. године. Трагови живота на обалама Саве и Дунава воде до старијег каменог доба. Освајали су Београд и ови и они, пљачкали га, рушили и палили, па дизали и градили Јово наново, све до последњег бомбардовања пре неких десетак година. Калгари није имао тако бурну историју, а и како би, кад постоји тек мало више од једног века.

У то давно време мало ко је у Србији имао снаге, свести, времена и воље да брине о отпацима баченим по улицама, кучићима, мачићима и осталим живуљцима који су бесциљно лутали светом, а нарочито о рециклажи. Живот је био довољно тежак сам по себи. Није било ни казни за загађивање природне околине, нити се неко сувише освртао на то. Данас се није пуно тога променило, иако је прошло већ много векова отада. Закони додуше постоје у некој мери, али их мало ко поштује. Историја је учитељица живота, али сви смо волели понекад да бежимо из школе, па смо изгледа пропустили неке лекције.

Тада је ђубре углавном било природног порекла, те би се лако и брзо разградило и сјединило са планетом Земљом. Животни век се данас много продужио, за све, па и за ђубре. Пластичне масе различитог садржаја, остају у том облику скоро па заувек, а технологија је узнапредовала толико да се сваки дан измисли нешто ново што не може да се раствори на природан начин.

Многи кукају на загађен ваздух у Србији, на фабрике које праве више штете него користи, на еколошку црну рупу Европе са седиштем у Панчеву, на чињеницу да је подручје Борског, Зајечарког и Браничевског округа, шеста област у свету по броју оболелих од рака грлића материце... Платили смо баш високу цену економске јурњаве за светом протеклих пола века, да би нас последњих двадесетак година свет вратио одакле смо давно кренули, уз нашу обилату помоћ.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Министарство животне средине и просторног планирања покренуло је широку друштвену акцију под називом „Очистимо Србију“. Кад би то био само проблем загађења околине било би много лакше. Овако, мени се чини да ту има много више посла за органе унутрашњих послова... Како год, подршка државе у овом процесу општенародног прочишћења је неопходна, јер пара нема ни за хлеб, а камоли за екологију. И кад се по завршетку те акције, надам се у ближој будућности, индустријски сектор у Србији натера да своје отпатке одлаже на прописани начин, остаће проблем смећа по градовима које махом прави становништво. Деца у школама ће до тада научити да је бацање ђубрета по улицама, на дуже стазе посматрано, једнако лоше као да сте га бацили на свој кревет, а онда легли да спавате. Ако деца од малена виде своје родитеље како брину о очувању ове планете, сви су изгледи да ће и они тако учити своју децу, кад дође време за то.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У Калгарију смо супруга и ја научили (хвала Данијела), да рециклажа као општеприхваћена појава може да се прими у већем бројудомаћинстава, па тако сада и ми уредно сакупљамо и раздвајамо конзерве од папирних и пластичних паковања за сокове, стаклених флаша, обичних папира, картона... За неке од тих отпадака се добије и ситна пара кад се однесу у за то прописана места, али ја на то више гледам као на неко улагање у будућност наше планете, у своје сутра, своје деце и сваке следеће генерације.

Овде се на сваком ћошку (при самопослугама углавном) налазе огромне канте-контејнери у које се одлаже различита врста обновљивог смећа или рециклаже. То ће помоћи да се поново произведу исти производи, чиме ћемо барем за мало умањити притисак на Земљу и на сировине којима нас она снабдева. И за дивно чудо, рециклажа је овде добровољна, јер нико није присиљен да то ради, барем за сада. Кроз разговор са локалним Канађанима, научио сам да је рециклажа као општа пракса усвојена тек пре неких петнаестак година и сваким даном се све више домаћинстава укључује. Није то значи кренуло одједном, али кроз промену схватања, постепено, корак по корак, дошло се до тога, да је рециклажа постала битна за породице исто као што је и бацање смећа. Уколико чувате ђубре у својој кући, нећете имати пуно гостију, осим можда понеког припадника органа реда. Исто важи за рециклажу.

Судећи по томе колико се убрзава потрошња стакла, папира, конзерви, пластике... верујем да ће ускоро кренути да се уводи рециклажа као обавеза сваке породице. Живот у градовима Србије је постао нешто прљавији последњих година, а најбољи начин да се стање преокрене је да се крене од чишћења свог дворишта и да се престане са навиком бацања отпадака тамо где им место није, да се не би поновљала прича о „ Maxi“ кесама, буреку, јогурту у кучићима са почетка ове приче. И као шлаг на торту, мала кесица за све оно што наше куче остави успут док се шета градом јесте мало необичан привезак за шетњу, али на тај начин други шетачи неће морати да проверавају недељни јеловник нашег љубимца, док гунђајући скидају са ципела остатке онога у шта су угазили шетајући улицом којом смо ми прошли пре њих...

Београд је један од најстаријих престоница Европе. Мислим да је време да млађи градови по свету науче нешто од нашег лепог белог града. Људи су оно што чине Србију и Београд. Сигуран сам ће време показати како и по овом питању можемо да начинимо корак напред у врло кратком року.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Април 2009. године

Слика рециклажног круга преузета са www.recan.org.rs/reciklazni-krug.jpg
Слику потока негде између Чачка и Горњег Милановца снимио Драгиша Шекарић