Срби у свету

Рече ми супруга пре неки дан да у својим причама у последње време често нешто зановетам, те не ваља храна, те саобраћај, па снег... Не будем лењ, погледам скорије написане приче и – стварно је у праву.

Чудна смо сорта ми исељеници, никад потпуно задовољни. Дошли смо од свукуда, свако из неког свог разлога, својом или туђом вољом, из насушне потребе, радозналости или општег незадовољства стањем у матици, притиснути неплаћеним рачунима, политичким размирицама, међународним притисцима, ма свим и свачим. Малобројни су се спустили до Африке, други успели до хладног севера, неки одлетели или отпловили до Северне Америке, а они најупорнији чак до краја света, до Аустралије и Новог Зеланда. И?

Те вруће, те 'ладно, те влажна, те сува клима, те не ваља им здравствени систем, досадно, хладни домаћини, те мултикултурализам до изнемоглости, не разумеју наш менталитет, лоша им храна (генетски модификована, а она здрава - органска скупа и прескупа; У Србији постоји један ланац брзе хране, док овде успешно ради на десетине таквих) немају душу, ружни су, немају обзира ни према коме, нон-стоп се нешто кезе, од касирки у пиљарницама, премијера на телевизији, перача прозора на солитерима, све до конобара у ресторанима, макар им пренели и најцрње вести... Канађани би од свега да направе забаву за широке народне масе (Божић, Ускрс), ништа више није свето, а све зарад којег долара зараде више. Притом нам још недостају родитељи, родбина, кумови, пријатељи, другари, ћевапи и кајмак, кеј, Калемегдан, стари паркови, дружење, кафане, опуштенији живот.

А да ли је баш све тако?

Миран систем, нема ратова, сређени закони, много боље опремљене болнице, нема толико рупа на путу, махом уређенији саобраћај, казне су много веће где год да се осврнете, мало се теже потплаћују другови у плавом и осталим дугиним бојама, не мора да се бринете за политику (има ко хоће), јер држава иде својим путем без обзира ко је на власти. Улице су много чишће, криминал је у границама контроле, не буне се (сувише) што има дошљака на сваком кораку (па сви су они однекуд дошли, питање је само која су генерација досељеника), рециклажа је у моди, паркови и природа су махом врло чисти и лепо уређени (нарочито добар пример је прелепо историјско село „Heritage Park“ у Калгарију, који нас уз, временом нагризле грађевине, а неке су циглу по циглу пренете из других крајева Канаде, сликовито уводи у историју ове земље од доласка досељеника).

У Калгарију постоји и српска црква, црква "Светог Симеона Мироточивог", која је, као и већина наших цркви по свету, много више од цркве на које смо навикли у Србији. У њој се исти људи сусрећу на литургијама, недељом, црквеним празницима, ту се одржава српска школица, фолклор, окупљају се људи из других српских организација и удружења при црквено школској општини у Калгарију, свештеник је са народом и део народа, делимо приче, размењујемо мишљења, смејемо се и некако ми се чини, да је однос са црквом овде кудикамо ближи и свакако чешћи него у домовини...

Ишчупај биљку из земље, посади је на друго место и наставиће да расте, ако барем неки коренчић родне груде остане сачуван. Нова земља има своје предности, као и недостатке, али опстаће биљка већ, ако у себи има то што треба да има.

Срећом, па биљке не говоре. Ко зна, можда и њих мучи носталгија за бољом храном, водом, друштом... или то стварно нема никакве везе?

Ален Ђелић, Калгари – Канада

Мај 2009. године

Фотографије (осим Београда), преузете са flickr.com