Срба - други део

Нова Година 1989. Под утицајем политичких трзавица, економских проблема и нејасне будућности, Надица је попустила и са својим мужем одлучила, баш пре него што ће сат да најави улазак у Нову годину, да се иселе из Србије.

Нови Сад је град у којем су обоје рођени, добили децу, провели детињство и младост, али - времена су се променила. Због прадеде Србе и прабаке Маре, Надица и њена деца имали су канадске папире, једино је за њеног мужа Зорана требало поднети захтев за спонзорство, у случају пресељења. Још средином седамдесетих, Надица је размишљала о одласку у Канаду. Кад је била мала, често и радо им је долазила у посету на њихов мали, лепи салаш. У сећању јој је остало да је прадеди увек помагала да заграби воду са ђермом из бунара. Он јој је причао романтичне приче о тој далекој земљи и времену кад су он и прабака живели у Калгарију. Замишљала би често сав тај шарени свет у далеком граду, од бројних косооких Кинеза који су махом радили на изградњи пруге и дошљака разних боја са свих страна света у потрази за златом на северу Канаде, до Индијанаца који су продавали коже дивљих животиња... Због тих прича, небројено пута је прочитала књигу Џека Лондона "Зов дивљине", која тако добро описује живот обичног човека у доба златне грознице.

Баш прошле године, у Калгарију су одржане Зимске олимпијске игре и тада су давнашње прадедине приче поново оживеле у њеној глави. Пратила је помно резултате југословенских спортиста на том такмичењу, више због историје своје породице везане за тај град и жеље да сазна како се данас тамо живи, него због било чега другог. Гледала је тада Надица на телевизији емисије о Калгарију и покушавала да замисли свој живот у њему. Надичин брат Милан никад није желео да иде у Канаду. Био је везан за своју породицу и Нови Сад. Радио је као канцеларијски службеник - миран, тих и повучен. Имао је близанце, два сина, рођенe на Божић, симпатичне, живахне осмогодишњаке. Надица је покушавала да га убеди да би било добро да се сви заједно преселе у Канаду, али он није хтео ни да чује. Деца су им слично годиште, могли би сигурно више да им пруже у Канади, него у Србији... ништа од тога. Милан је био тврдоглав и упоран, па су Надица и Зоран са децом слетели у Калгари на лето исто године, док је Милан остао у Новом Саду са својима. У почетку је Надица радила као спремачица по канцеларијама, да би пар месеци касније успела да добије посао административног радника у једној великој канадској телефонској компанији. Муж Зоран радио је као продавац и имали су довољно пара да могу да прехране децу и себе, мало уштеде и почну да граде нови дом... Следеће године придружили су им се бака и деда, Надичини и Миланови родитељи. Пошто су били у годинама, имали су право на неку новчану помоћ од државе. Напустили су своју кућу и мали салаш који им је прадеда Срба оставио, како би били са својом кћерком и унуцима; једино је Милан са породицом недостајао.

Убрзо је почео распад Југославије, а Милан се горко покајао што није послушао сестру. У лето '91, спаковао се и отишао у Канаду код Надице. Његова супруга Марија је са децом остала у Новом Саду, док се он мало не снађе и док њој не стигну папири... Кад је стигао код сестре, био је збуњен, затечен и неспреман на тако велике промене у животу. Чежња за породицом му није давала мира, ни дању ни ноћу. Брзо је нашао посао на грађевини, радећи по десетак сати дневно. Ипак, лепо је зарађивао, слао паре жени и деци и чекао дан кад ће поново бити заједно. Онако сувоњав и жилав какав је био, кренуо је почетком јесени да осећа бол у плућима. Првих недеља није обраћао пажњу на то, али Надица је приметила да нешто није у реду са братом, да је почео да кашље, а чак је и пушење оставио. На њен наговор, отишао је код доктора, а овај је одмах заказао преглед код специјалисте. Пар недеља после прегледа, стигли су снимци и резултати урађених тестова... Дијагноза је била - рак плућа у поодмаклој фази, прекасно и за покушај лечења. Није хтео ни да иде на зрачења; није имао снаге за борбу.

*******************

Милан је сахрањен на гробљу у Новом Саду дан после Божића следеће године. Немо Маријино лице било је прекривено сузама, а своју неверицу да оца више нема, деца су јецајући скривала у грчевитом мајчином загрљају. Надица, бледа лица, кривила је усне од бола. Кривицу за Миланову смрт сваљивала је на себе, јер није на време приметила да нешто није у реду. Утехе од бројне родбине и пријатеља на сахрани није било... Њен брат отишао је - заувек. Пар дана после сахране, Марији су стигли папири из канадске амбасаде. Виза јој је одобрена...

      Фото: Ђерам (извор:www.etnokucadjeram.rs)
Надица се променила. И даље је ишла на посао, бринула о породици. Чула се свакодневно са Маријом, слала јој новац из месеца у месец, да се нађе за њу и децу. Нови Сад је сада био даље него икад. Свакодневно виђење са родитељима користила би као прилику да оћути неколико сати по доласку с посла, морена сећањима на брата. Није више знала ни где јој је дом, ни шта жели од живота... Што је имала суза, то је исплакала; Неколико година касније, стигло је писмо од канадских државних органа. Обавестили су јој родитеље да им је дат рок од шест месеци да напусте Канаду, јер су годинама примали помоћ од државе, а у Србији су у власништву имали кућу на селу коју нису пријавили... Имали су пуно пријатеља у Калгарију, а неко од њих је послао пријаву канадским властима...

У лето исте године, сви су се вратили у Србију, али не у Нови Сад, већ на салаш код родитеља. Купили су нешто блага, обновили воћњак и повртњак, мало проширили кућу, средили окућницу... Сваке недеље окупила би се унучад, Миланова и Надичина деца код бабе и деде на салашу, играли по воћњаку, јурцали по селу, вадили ледену воду са бунара и слушали приче о прадеди и прабаки - и о Канади из прошлих времена коју нису познавали.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Јануар 2010 године

Први део приче

Прича је заснована на истинитом догађају.