Славље на улицама

Кад дође време да се своде рачуни, обично је касно за промене.

Пратим ових дана општенародно весеље у Канади због успеха који су остварили на ЗОИ у Ванкуверу. Освојили су 14 златних медаља, највише од свих учесника овогодишње Олимпијаде. Никада ниједан домаћин Зимских олимпијских игара није освојио више златних медаља. Шлаг на торту ових игара стављен је последњег дана Олимпијаде - кад се играла финална утакмица у мушком хокеју. Иако не волим хокеј, решио сам да одгледам то финале, јер сам очекивао доста "ватре".  Канађани су победили вечите ривале Американце, "златним" голом Сиднија Крозбија у продужетку, на свеопшту радост и одушевљење свих Канађана, широм ове лепе и простране земље. Око телевизијске камере бележило је славље, распамаћеног народа на улицама Торонта, Ванкувера, Едмонтона, Монтреала.... Дали би Канађани свих осталих 13 златних медаља за ову једну, највреднију. И овде по Калгарију могло се те вечери видети како из многих аутомобила вире канадске заставе, трубило се, певало, шетало улицама, пило, викало, славило на све стране. Графикон (извор: patspapers.com) потрошње воде у Едмонтону за време финалне утакмице у хокеју, показује колико је Канађанима било битно да не пропусте ни минут овог историјског сусрета (Потрошња воде драстично је расла у паузама између трећина и након церемоније доделе медаља).

Фото: Славље у многим канадским градовима после победе хокејаша (Извор: timescolonist.com)

Ипак, нешто је било другачије. Наравно, нисам ја подлегао тим емоцијама, јер их није ни било. Јесте ми било драго што су Канађани победили, јер ипак живим ту већ четири године, али нисам ја ту победу осећао као што то Канађани раде. Друга прича је била кад смо прошле године освојили светско првенство у ватерполу после оног лудог финала са Шпанцима, или петице Орлова над Румунима и пролаза на светско првенству у фудбалу ове године... или да се вратимо - рецимо у Индијанаполис и славље после победе над Аргентином у финалу и освојене пете титуле светског првака у кошарци...Никог сретнијег од мене - и још неколико милиона Срба у Србији и широм планете.

Оно што је другачије у тим слављима које сам проживљавао у Србији (и оним које сам пропустио због одласка) и оног које сам, ево, доживео, али не и проживео у Канади је - што овде није било пуцања са тераса и кровова кућа и горњих спратова солитера; није било махања пиштољима, хеклерима, превртања киоска, крађа из продавница, масовног разбијања излога... Нисам морао деци да говорим да се склоне од прозора, да их не би какав залутали метак (не дај Боже) погодио. Радовати се од срца је једна ствар, правити штету, уништавати, пуцати, красти... је нешто сасвим друго. Маса повуче људе, па раде и оно што у нормалним околности не би. Сви знамо да то ради врло мали број људи у односу на десетине и стотине хиљада људи који се у многим српским градовима као реке сливају улицама, да би од срца заједно прославили спортске успехе наших спортиста. Ипак, штета коју та мањина направи, неретко остави горак укус у устима, па и славље изгуби своју драж...

Било би лепо да се опет може безбедно, са породицом изаћи на улице, како би се сви заједно, разгаљених срца, провеселили и пожелели нашим спортистима још много успешних дана на спортским теренима. Још се сећам оних милион Француза крај Тријумфалне капије у Паризу који су дочекали своје фудбалере по освојању титуле првака света 1998. године. Ех, кад бисмо ми били у прилици да дочекамо наше шампионе ове године по повратку из Јужне Африке... весело, пијано, незаборавно и - без оружја и насиља.

Фото: Радост навијача у Србији због успеха српских спортиста (Извор: РТС, Данас, flickr.com)

И као што рекох на почетку, кад дође време да се своде рачуни, обично је касно да се било шта мења. Кајање ту не помаже, јер увек је боље спречити него лечити.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Март, 2010. године