Навика

Сећам се да сам до своје дванаесте године свуда унаоколо вукао неког мајмуна, Ари се звао. Прешло је то плишано мајмунче са мном Европу и уздуж и попреко, куд ја, туд и он. Неко тако за собом вуче омиљеног плишаног меду, други опет зеку, а моје ћерке, како старија тако и млађа, неке маце и куце. Да им праве друштво за столом, док чекају да се супа охлади, потом док гледају Бранка Коцкицу и Микијеву радионицу и слике са куминог венчања прошле године, па се тешком муком одвоје од њих кад одлазе у школу / обданиште, да би им се са, оном искреном дечијом радошћу обрадовали и вратили у поподневним часовима, и дружили се до самог одласка у кревет. Успут им причају приче, саветују се са њима, деле им лекције кад нису добри, уче их да пливају, пресвлаче кад се унереде...

Кад мало поодрасту, девојчице се не одвајају од шминке и једине хаљине коју носе увек и свуда, а дечаци од фудбалске или кошаркашке лопте, омиљене мајице или џемпера, фармерки или шорца, излизаног од силног ношења и прања, али драгог, најдражег и јединог који ваља. И узалуд мајке подсећају да има и друге одеће у ормару, ма знају оне већ како то иде, па и маме су некад биле деца. А кад сам као деветогодишњак, враћајући се из школе, открио једно узано сокаче које кривуда поред огромног, старог храста и оног лешника који годинама већ не рађа, никад више нисам ишао главним путем до куће. Везивање пертли? Ијаооо, ако пертле нису намештене да буду исте дужине са обе стране патике, везаћемо их јово наново, све док не буду намештене како треба. А како треба? Па онако како нам срце каже.

И таман се ето, навикнемо да будемо деца, кад нас изненада, у једно сунчано послеподне, док лагано шетамо земунским кејом, не заустави неки мусави, рашчупани, од фудбала задихани дечак и приупита:"Извините чико (тето), колико је сати?". Шок. У неверици проверавамо датум рођења на тек извађеној личној карти:"Пази стварно, па ја нисам више дете...". Док смо се још бавили спортом, увек смо прво навлачили чарапу на леву, па на десну ногу, а ако се случајно деси да то заборавимо, онда се изујемо, па поновимо ритуал. И зна се, прво лева, па десна рука, кад облачимо мајицу. Исто и са патикама и ципелама. Да не призивамо баксуз. Фризер? Од кад сам стигао у Калгари, има томе, ево четири године, увек идем код истог фризера. А и у Србији сам волео да не мењам фризера, знао је човек како је "ретко" лепа моја коса (нагласак на ретко...) и како са њом да се избори. Када мој брат иде у град, иако је брже експрес 704-ком, ипак се одлучује да седне у аутобус 84-ку, јер на другој станици после саобраћајне школе, често уђе једна девојка коју ће кад-тад упознати... Неки се навикну на брак, па забораве због чега су у њега ушли. Други би да мењају свој живот, али не знају како, јер су одувек живели овако. Трећи су се опет извештили да не раде ништа, па се нађоше затечени добијеним отказом услед светске економске кризе (СЕК-e). Има и оних коју су живот провели у кафани, јер су тако навикли. Или су можда тако морали, али то не мења ништа на ствари, јер су на крају ипак остали сами. Лакше је било пловити низ воду, мада кад се осврну и погледају филм поново, схвате да можда и нису били у праву. Онда се само лагано окрену у столици и гласно узвикну:"Конобар, још једну дуплу!".

Кад се једном одлучим на повратак, знам да ће онај момак на земунској пијаци још увек да продаје црквене календаре, на оном истом ћошку преко пута милиције, да ће тета Душанка и даље продавати најбољи сир и кајмак на свету, а обућар Стева, чекати моју мајку да донесе кломпе на повишење.

И ко о чему, курва о поштењу, војник о скраћењу, а исељеник о - повратку...

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Септембар 2009. године