
Друга шоља
Уторак. Мишко је седео у углу кафића „Друга шоља“, прелиставајући у миру дневне новине; само је повремено подизао поглед да провери да ли стиже и остатак друштва. Стигао је који минут раније него иначе, а и огладнео је, па је пожурио да поједе сендвич пре него што се сви окупе. Док му се кафа хладила на столу, привукао је другу столицу и једну ногу опружио на њу, а другу на радијатор до прозора. Огромни прозори овог кафића, отворено су позивали ретке и промрзле пролазнике у самом центру града, да сврате на кафу, чај, брзи залогај и кратак предах од ове бескрајне зиме. Ипак, простор је био полупразан, девојка за шанком је допуњавала сокове и воду на полицама, а сат је показивао 20 минута после поднева.
Насмејана лица промрзло-црвене боје, са високо подигнутим крагнама капута, улазе Бошко и Драган, погледом тражећи некога у углу кафића „Друга шоља“. Стресли су снег са капута, наручили кафу и неку суву храну и придружили се Мишку. Стисак руке, срдачан поздрав. Спустио је новине на радијатор и кренуо да се жали на посао, те мора често да путује, стално га шаљу ‘вамо-тамо, а плата мање-више иста. Породица трпи, а најгоре од свега је што му нико ни хвала за све то не каже на послу. Шеф се понаша као да је нормално да га тако возају као школарца, после 7 година проведених у фирми. Другачије ће он са њима већ, чим прође ова проклета светска економска криза. Зато сад ћути и трпи, само се повремено исповеди својим другарима у „Другој шољи“, да подели са неким своје проблеме.
Бошко је пажљиво слушао и убацио се са причом како им је стигао неки клинац у фирму, Канађанин, један од оних што се лактовима пробијају и до "WC" шоље и за непуних шест месеци је постављен за његовог шефа, иако га је Бошко лично научио многим стварима. Једино што он није умео да гази по људима као тај клинац, а то и није морао да га учи, мали је на том пољу већ био искусан. Онда су кренула ситна малтретирања од овог детета и Бошку више ништа није било јасно.
Галамећи као и увек, Мирче и Гавра улећу кроз врата, дувају у промрзле шаке, а Гавра ни капут није понео, мислећи да је мање хладно. Минус двадесет седам без ветра је нека нормална зимска температура за децембар у Калгарију. Поред ове дружине Срба који се ту, у „Другој шољи“, на углу пете авеније и пете улице, у строгом центру града, годинама уназад већ скупљају на кратко, свакодневно дружење, без повода и позива, нашао се и један старији пар у другом углу, у фотељама тик до улаза; тихо су причали и само би се повремено осврнули ка нашем друштву, гласном и прегласном, веселом и промрзлом. Наши никад не седе у том другом углу, већ се држе свог ћошка где нема фотеља, него само хладних, металних столица са постављеним седиштем. Столови мали, таман да стане неколико кафа и пар сендвича и можда оне Мишкове новине. Кад би неким чудом сутрадан нестало тог ћошка из „Друге шоље“, сигурно би и ово наше друштво престало да долази.
Мирче приноси још један столић, поздравља друштво, а Гавра привлачи пар столица и одмах креће са новим вицевима о Муји и Хаси; смех се пролама нашим ћошком, време иде, девојке са шанка не обраћају пажњу, а и што би, кад су Срби редовни гости у време паузе за ручак, неки да презалогаје, други да нешто попију, трећи сврате само на партију разговора, о било чему, необавезно, да виде и буду виђени.
Има људи који воле да стану крај бунара, погледа упртог у његову дубину док хладноћа пробија одоздо. И док спуштају кофу да заграбе воду, одједном се отворе, крену да причају што им је на души, полако и предано, да нешто не прескоче. И причају тако све то сами себи - у ствари тој кофи, коју дижу горе сад већ препуну воде - и том бунару без дна, са округлим зидовима од времешне цигле, ту и тамо покривене груменима маховине. Кад заврше причу, погледају испод ока да их неко не посматра са стране, напију се воде из кофе и продуже даље куд су наумили.
Тако некако и ово наше друштво из „Друге шоље“ дође, поседи мало, поприча, послуша, пусти бригу на весеље, заборави и на кризу, загребе мало по носталгији, фудбалу, послу, уговоре размене домаћих серија (Рањени орао, Вратиће се роде, Горки плодови, Село гори - а баба се чешља...), а кад прође тих сат времена паузе, назад на посао. У време старе Грчке, овакви разговори водили су се на трговима, у Србији дуго већ - у кафанама, а Срби у Калгарију то раде у „Другој шољи“.
Гавра се за тренутак замислио - па решио да саопшти новости:„Враћам се“. Утихну прича осталих другара. Мук. У том тренутку су стигли Анђела, Јова и Миланче и видевши да се нешто дешава, само су тихо поздравили присутне, довукли своје столице и сели. Сачекао је да се они сместе и наставио причу. Купили су карте за прву половину маја, ставили кућу на продају, имали су неке разговоре у вези с послом у Србији и селе се за Нови Сад. Другари су се уозбиљили, нестало је смеха, чуо се само промукли и помало несигурни Гаврин глас. Често се овде у „Другој шољи“ прича о повратку, препричавају се приче, радио Милева неуморно ради. Али ретко кад се деси да неко стварно преломи и крене назад, а још ређе да то баш ту пред свима објави. Гавра је са породицом пресекао, донео одлуку о повратку после 15 година проведених у Канади.
Сат времена је брзо прошло, другари као по наређењу устају, поздрављају се тихо и разилазе свако на своју страну. Још су под утиском приче о повратку и свако је ту вест другачије примио. Једино је Мишко остао да седи у ћошку, баш онако како су га Бошко и Драган и затекли. Једна нога опружена на радијатору, друга на столици, новине у крилу, замишљеног погледа упртог далеко - све до Петроварадинске тврђаве.
Ален Ђелић, "Кишобран", Канада
Јануар 2010. године
Zanimljivo i korisno
Kursna lista
Vreme
Poslovice i izreke
Vesti




Comments
Mnogo dobro,druže piši
Mnogo dobro,druže piši knjigu.
I jel se vratio Gavra za
I jel se vratio Gavra za Srbiju?