Reply to comment

Понекад ми се чини да моја жена и кћерке живе у другој временској зони. Нису још ни очи отвориле, а ево већ причају брзо и гласно као да је, у најмању руку, подне. Мени, са друге стране, као неком џангризавом деди, првих сат-два по устајању није ни до чега; смета ми и светлост и бука, као да сам мамуран и само гледам да се не закуцам у каква врата или зид, бауљајући по кући. Сунце се јутрос изгледа заплело у бројна острва са друга стране океана, па још није стигло да нам  осветли прозоре, а напољу се спустила магла; густа - толико да може ножем да се сече и служи уместо вруће пите са сиром за доручак.

Гледам једну рупу у „зиду“ спаваће собе, што је мачак Мишко пре неко вече направио, јурећи ноћног лептирића по собама, па се сетих приче коју сам пре пар дана чуо од мог другара Светозара. Његов син Огњен, средњошколац, уме кад се наљути, да удари руком или чак и главом по гипсаном зиду, какве праве овде у Канади, како би се ослободио нервозе. Прошле године ишли су код родбине у Србију, па су посетили и Огњенову баба Данку на селу, да се мало науживају природе, мира и тишине. И све је било добро, док их то поподне није неки дивљи возач, бежећи од „маказица“ исекао колима и умало утерао у јарак крај пута. Огњен није могао да се смири, па је  по доласку код бабе у кућу, по навици, из све снаге „залепио“ руком у зид... Заборавио се Огњен или можда није ни знао да се зидови у Србији не праве од гипса, већ од бетона или камена. Две недеље касније док је насмејан причао другарима у Калгарију о свом „бисеру“, шака га је још увек „мушки“ болела.

Прошле године на Чолином концерту у Калгарију, угледа Јован у гужви свог доброг другара Милутина. Пробијао се ка бини са једном лепушкастом девојком, кад Јован у тренутку реши да му направи „зврчку“. Изненада приђе девојци и брзо јој прошапута на уво:“Загрли ме, загрли ме, прави се да ме знаш!“ – те се они тако чврсто загрлише, док је Милутин баш био затечен том сценом... Потом су се два другара срдачно поздравила, а Јован је  на српском упитао девојку како се проводи на концерту. Она је само слегнула раменима. Упита је Јован потом како се зове, а кад је она одмахнула главом, схватио је о чему се ради. Поновио је питање на енглеском, а она рече „Рејчел“. Тада је Милутин праснуо у гласан смех, јер је схватио шта се стварно догодило који минут раније.

Драганов брат Борис дуго је већ живео у Норвешкој. У децембру прошле године заказао је венчање са дугогодишњом девојком, Норвежанком. Драган је брзо добио визу и радовао се том венчању као да је његово. Решио је да се провесели и учини тај дан незаборавним и своме брату и себи. У ресторану у коме је организовано венчање, било је много раздраганог народа, музика је трештала до дубоко у ноћ, а конобари су сви одреда причали само енглески, јер је гостију било са свих страна света. Како је Драгану енглески био потпуно стран, брат Борис је наручивао вино за њега... После неколико сати, Драган је пришао брату и тихо га упитао:“Боки брате, ја не знам шта се ово дешава - попио сам већ три флаше вина, а ништа ме није ухватило.“ - Борис се једва суздржао да не прасне у смех. Тренутак касније, није више могао да чува тајну, па је признао брату да му је цело вече поручивао безалкохно вино... Братски загрљај и осмех решили су „неспоразум“, али сећање на безалкохолно „пијанчење“ на братовој свадби препричаваће се с колена на колено...

Митар је после седам година боравка у Калгарију у Канади, решио да се врати у Србију. Пошто је у том граду постојала српска радио станица, решио је Митар да подели радосну вест са свим пријатељима, па је у ударном термину, на радију прочитана његова порука следеће садржине:

"Ој Канадо, родило ти грожђе, *еби Митра, ако опет дође!"

Прође година дана, кад Митар реши да се поново исели из Србије и дође у Калгари... Начули су то његови пријатељи из Калгарија и спремили му за повратак пуну корпу грожђа!!! Ипак, кум његов, који је остао у Калгарију, јавио му је шта се спрема, па је уместо у Калгари, отишао у Торонто...

Живели!

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Фебруар 2010. године

Исељенички бисери (1)