Reply to comment

У општој помами за куповином поклона за католички Божић у Калгарију, људи у паници јуре по продавницама, упорно покушавајући да потроше новац на све оно што мисле да ће усрећити њихове вољене, а многи тај трошак планирају још почетком године. Новински и телевизијски огласи најављују попусте на све стране, врте се филмови на тему Божића, даривања, опраштања, љубави и породичних вредности. Некако ми се не слажу толике рекламе и попусти са породичним вредностима, али вероватно зато што сам пропустио тај час у школи... А само дан после Божића, у Канади се 26. децембра прославља “Boxing Day”, дан са највећим попустима  и уједно дан са највећим приходом у години за многе радње. Случајно или не, баш дан после Божића. Неки пословни објекти се отварају већ од пет ујутро и отворени су све до поноћи, на време да пробуде уснуле петлове и да их навече онако мамурне испрате на спавање, пуштајући трошаџијски расположене купце да ураде шта су наумили. Други опет нуде невероватне попусте у одређеним сатима, како би распоредили гужву током целог дана.

У Србији се сваке године дешава нешто врло слично, једино што тамо Деда Мраз (Божић Бата) стиже који дан касније, за Нову годину. Прича је иста, троши се колико се може да се задовоље све већи прохтеви деце и одраслих да се обнове залихе играчака, науштрб оних застарелих, да се купе најновије патике марке „Reebok“ и „Nike“, покупује нови алат и намештај - и на крају успешна куповина залије флашом кока-коле. И баш као у западним земљама, током целог дана се врте рекламе са попустима на мобилне телефоне, аутомобиле, кућне апарате, украсе. Паре, паре, паре...

А шта се дешава дан после Божића на западу и дан после Нове године у Србији? Јутро као и свако друго, једино што је кућа препуна исцепаних и згужваних украсних папира, разнобојних кутија разбацаних по каучу, фотељи, тепиху дневне собе и испод јелке, јер у канти за ђубре није остало места, а није се могло избацити напоље, пошто је завејао снег... И да, не ради се, празник је. Време је за уживање у породичним вредностима. Празних новчаника, али кућа препуних поклона, устаје се с мамурлуком у срцу и нејасним осећањем празнине, упркос блиставим светлима празничних лампица на кућама и јелкама.

Још увек се сећам последњег загрљаја са дедом, дечијих игара са омиљеним рођацима, кувања кафе на свећу и играња таблића у полумраку трпезарије са мајком у време честих искључења струје далеке '83 године у Земуну, трчања за лоптом и девојчицама са најближим пријатељима, заједничке радости спортских победа и речи утехе и охрабрења после пораза, споменара који је и она потписала, првог пољупца и првог црвенила у лицу, бежања са комшијине трешње кад нас његово куче потера...

Чудно, али из неког разлога, никако не могу да се сетим поклона које сам добио за Нову годину пре 5, 10, 15, 20 година...

Надам се да ће се наша деца за неких 10-15 година са радошћу присећати свих оних прича за лаку ноћ које смо им супруга и ја вечерима читали, наших чврстих загрљаја док су их плашили духови, мрак и вештице, каладонта којег смо умели сатима да играмо, „Човече не љути се“, првог скијања на планини кад је тата више летео покушавајући меко да се приземљи него што је у ствари скијао, нашег најдражег, размаженог и плашљивог мачка Мишка, лего коцкица врло неправилно размилелих по целој кући - док смо се својски трудили да од њих направимо лепу кућу и све домаће животиње које су нам падале на памет, санкања по „вечито“ белом покривачу  у Калгарију, летњих посета баки и деди, стрицу, ујки, рођацима и кумовима у Србији, "Приче из Непричаве", Бранка Коцкице, Сазвежђа белог дуда, Јеленка, Вука самотњака, Лајања на звезде...

Све што на крају остаје су породица, пријатељи и сећања...

Ален Ђелић, Калгари – Канада

Децембар 2009. године