Reply to comment

Ивер не пада далеко од кладе.

Гастарбајтер – немачка реч одомаћена у српском језику након другог светског рата. Буквално преведено  - гост радник, неко ко је отишао да ради у страну земљу на пословима који нису сувише примамљиви домаћим радницима. Омиљено одредиште радника из тадашње Југославије била је Западна Немачка, потом Аустрија, Швајцарска и Холандија. Долазили су ту НКВ, КВ и ВКВ занатлије свих врста и наравно, радници на грађевини.  Временом су се мењали послови које су гастарбајтери обављали, па се са тешких физичких послова, прешло на лакше, а потом на мање или више важне канцеларијске послове, у складу са растом степена образовања наших исељеника на привременог раду у иностранству.

Деда и баба били су прва генерација из наше фамилије која је одрађивала своје радне деценије у разним градовима Западне Немачке, а радили су свашта, трошећи немилице своју кичму и најбоље године за добробит своје породице. Моји отац и мајка су седамдесетих година прошлог века кренули сличним путем, опет у Западној Немачкој, само су радили у канцеларији, за својим столим, па се нису трошили физички толико као баба и деда. Почетком овог века, ја сам са својом супругом набацио завежљај клецавих успомена на леђа, спаковао децу и кренуо у Канаду. После почетног привикавања, ствари су дошле на своје место, па данас радимо сличне послове које смо радили и у Београду.

Кад сам долазио овамо, није баш изгледало да ћу кренути тим путем, јер сам отишао да се не вратим. Сад више нисам сигуран како ће се све одвијати у годинама које долазе, па сам, ето постао "Гастарбајтер III", јер постоји наговештај да ћу се једног дана вратити. Кажу ми другари из Калгарија да ја нисам гастарбајтер, већ исељеник (емигрант), али не слажем се. Можда боље звучи кад се каже да је неко емигрант него гастарбајтер, али дуго већ не слушам духа из боце...

Као трећа генерација гастарбајтера, полако спремам своју децу да наставе породичну традицију. И то радим на немилосрдан начин, тако што наизменце са супругом читам ћеркама приче и песме за лаку ноћ на српском језику (Чика Јова, тета Десанка, чика Бранко, Љубивоје, Добрица...), свакодневно породично гледамо серије "Невен", "Бранка Коцкицу", "Сазвежђе белог дуда", "На слово, на слово", па цртаће и друге серије (ево баш ових дана на реду је серија "Полицајац са Петловог брда"), редовно читамо лектире, енциклопедије, причамо о географији Србије и света, на радију се стално врте песме на српском језику - дечија, забавна или стара народна. Кад се једном свим тим заразе, то се више неће дати излечити...

Шалу на страну, много је примера где су читаве генерације потомака у неким породицама врхунски доктори или познати правници, политичари и дипломате, други опет настављају породичне послове, било да је у питању трговачка фирма, мали дућан, млин, какав занат или штогод друго, тек, традиција је ту да се следи и поштује. Ако се деси да неко од млађег нараштаја не жели да настави тим добро утабаним породичним путевима, испада црна овца, дешавају се ломови и ретко кад се то срећно заврши. Супруга и ја смо ипак одлучили да својој деци не набацујемо те окове традиције на врат. Ако не буду желели, неће морати да буду "Гастарбајтер IV" генерација, већ ће бити слободне у избору свог животног пута.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Децембар 2009. године