Reply to comment

Село Милошевац, на 90. километру од Београда ка Великој Плани. У њему нема ни 4.000 становника, али је у последњих осам деценија овде отхрањено 5.000 деце, али не своје! Хранитељство се у Милошевцу негује с колена на колено. Доскора, свака друга кућа била је пуна штићеника, а данас се овим “послом” бави 115 породица. У њима расте 180 дечака и девојчица. Чекају пунолетство у кућама у којима нису рођени, али их осећају као своје домове, а хранитеље као своје родитеље.

- Милошевац је тих пет хиљада деце претворио у људе - прича Војислав Павловић, директор Центра за породични смештај “Радмила Младеновић Пулић-Црна”.

- Сви су они данас добри домаћини, снашли су се у животу, а није мало ни оних који су одлучили да наставе истим путем. У селу је око 200 бивших штићеника који данас хране децу, баш као што су и њих некада. И сада имамо 35 младих брачних парова који желе да прихвате нове малишана.

У ово место су стизала деца са свих страна. “Велика Југославија” је била мала да прими све оне које су оставили родитељи. Данас се у њега доводе деца из целе Србије. Често са ожиљцима из оних првих и “правих” породица.

- Помажемо им да лакше забораве - наставља директор, бивши штићеник.

- Свако је донео своју несрећу и она је немерљива. Нека су злостављана, друга запостављана, било је и побеглих од глади и болести, тешког рада, крађа, просјачења... Овде се брзо прилагоде јер добијају оно што им је највише недостајало - љубав.

Ипак, како и сами мештани кажу, тешко је време дошло. И бриге су другачије.

-- Тада си могао на студије, па одмах добијеш посао, зарадиш који динар. Данас деца то не могу баш тако једноставно. Све је стало, ни пољопривреда не доноси профит. Раде код Кинеза за 10.000 динара.

Подне је, школско двориште пуно ђака. Трећина овог броја их је из хранитељских породица. Некада су чинили већину. Школују се да би били “своји људи” и, како би објаснила петогодишња Теа, “да помажу мајци када буду велики”. Она је са двогодишњом сестрицом Вики, нови члан породице Кузмановић. Паја и Силвана одгајили су два своја средњошколца, а пре годину и по дана решили да исто учине са ове две девојчице.

- Ни за шта их не бих на свету мењао - прича “тата” Паја, и сам одрастао код хранитеља. И то у кући преко пута. - Тек ми је сада срце пуно.

А погледи упрти у Вики. Рецитује. Још тепа, али без даха ређа песмице “Чисто дете”, “Пачја школа”, “Кукурузи жути”...

- Љуби тајко, срце моје мало - поносно је гледа и више у себи него гласно нада се Паја. - Само да буду срећне, само да буду људи... И Силвана, из кухиње, “провоцира” своје девојчице.

- Шта ћеш, мила, бити кад порастеш?

- Васпитачица - прошапта Теа.

- А ја ћу бити ћерка. Татина! - као из топа рече Вики.

ТРАДИЦИЈА

Породични завет преузела је и Звездана Петровић.

- И мајка и бака су се бавиле хранитељством, а сада је ред на мене.

У њеном су дому, осим ћерке Иване, стасале и Зорица, Наташа, Александра.

- Не одвајам их од своје ћерке. Ово је њихов дом и ми смо иста породица. Под овим кровом су одрастале, а надам се да ће се одавде и удати.

РЕКОРДЕРИ

Има породица које су одгајиле више деце него што их има у обданишту. Бака Бранка, којој су и “Новости” уручиле награду за племенити подвиг године, васпитала је више од четрдесеторо.

Извор приче: Сајт "Срби за Србе"