Reply to comment

E, da je jedna muka, pa s’ šećer da je ’raniš, kaže naš narod. Neću danas ni o snegu, ni o saobraćaju u Kalgariju, već o nekim stvarima koje nam nisu padale na pamet dok smo živeli u domovini, a na koje se još nismo privikli.

I posle četiri godine boravka u Kanadi, nisam se u potpunosti navikao na činjenicu da u novčaniku skoro nikad nemam ni prebijene pare. Nađe se, istina, nešto sitniša u kolima zbog kolica u samoposlugama, jer da bih mogao da ih uzmem sa parkinga, moram da stavim 25 centi ili dolar u njih, da ih "oslobodim" sa lanca. A ima to smisla, jer malo - malo pa naletim na neka kolica ostavljena na nekih kilometar od samousluge, jer je neko hteo da živi po onoj „u zdravom telu, zdrav duh“, pa je peške krenuo u prodavnicu. Ali avaj, kad je obavio kupovinu, shvatio je da bi bilo jako teško dovući sve te kese pešaka, pa se polako uputio kući šetnjom gurajući kolica, a onda pred kućom lepo izneo stvari i ostavio kolica na obližnjem travnjaku.

     Foto: ehow.com

                                                                                                                                                              
To je baš zgodno, naročito ako je u centru grada, jer uvek ima nesrećnika bez krova nad glavom, koji „sve svoje sobom nose“ – uredno složeno u kolicima. U Srbiji ih ima mnogo više na ulicama ili mi se barem tako čini, mnogo su agresivniji kad prose i sigurno im je manje hladno nego u Kalgariju, jer kad ovde zagudi zima na -40, tu jedino privremeno sklonište pomaže. U stvari ni to nije dovoljno da se čovek pošteno ugreje, ali na toj zimi, sve je bolje nego provesti noć u parku.

                                                                                                                                                                                  Foto: dailyredundancy.com       
                                                                                                         

Eto, kad samo pomislim da nikad pre dolaska u Kanadu nisam ni čuo ni video da automobili imaju utičnice kako bi se ogrejali kad zazimi. Lepo se parkiraš, utakneš kabl iz auta u utičnicu - i Bog da te vidi...

     Foto: toolmonger.com

Ako vam se rano ujutro, recimo oko (6-7), prijede vruća kifla, najbolje je da tu želju ugasite čim se javi, jer takvu kiflu nećete naći u to vreme. Prodavnice izbacuju svež hleb i kifle na prodaju tek oko 9 ujutro, a ako se i desi da to bude nešto ranije, neće sigurno biti pre 8. U većini pekara najmanje ima hleba, većina nekih slatkih peciva, kojekakvih integralnih đakonija, ali ne i Bog-zna-kakvog izbora hleba. Bureka ima na dva-tri mesta u gradu, jedino što nije uvek zgodno preći 25 kilometara u jednom smeru kako biste pojeli vrući burek.

U Srbiji postoji običaj da se novorođene bebe ne izlažu posetama pre isteka 40 dana, zatim bebe se iznose na terasu tek posle 10-15 dana po rođenju, pazi se na bapske priče, viruse, bakterije, dok beba ne ojača. U Kalgariju sam svojim očima video bebe od 1.5 (?!?) dan (jedan i po, nije greška) u javnoj igraonici, bez kapice - u majčinom naručju, potom u parku, pa na zatvorenom bazenu, baš pre neki dan. Ta je, doduše bila stara celih 5 dana...

Imam razne kreditne i debitne kartice, ali ne i gotovine, osim kad idem na pijacu. Prvih meseci po dolasku, iz inata nisam hteo da koristim kartice, nekako mi je lakše bilo sa gotovinom. Znao sam koliko imam, toliko sam mogao da potrošim i gotova priča. Sa ovim silnim karticama, lako se čovek zanese, a posle se češka iza uva, kad vidi stanje na računu... 

Eeeee, ali nisam ja najgori u snalaženju sa novotarijama za jednog iseljenika iz Srbije, iako ih moj um očigledno sporo prihvata. Ja, na primer, kada pošaljem svojoj ženi elektronsku poruku, moram da je pozovem telefonom da je obavestim da joj je stigla poruka. Desilo se više puta da neko od prijatelja organizuje viđenje za vikend i naravno, obavesti elektronskom porukom moju suprugu. Dođe tako vreme okupljanja, recimo u pet popodne u subotu, eto već petnaest do šest, zove nas društvo da pita što kasnimo... Leleee, šok, kakva zabava, pa nismo znali, ali blam nas je da priznamo, trči, spremaj se, češljaj, skupljaj decu po kući, uleći u kola i pravac – žurka! Jeste da kasnimo sat i po vremena vremena, ali ćuti, bar smo stigli...

                                                                                                                                                                                                                                                Foto: alibaba.com

Već od oktobra je mnogo kuća okićeno za proslavu katoličkog Božića i Nove Godine. Ima tu svega – svetlećih lampica raznih boja i oblika, svetlećih životinja divljih i domaćih, Sneška Belića, Deda Mraza... Šetam tako jedne večeri prošle zime sa suprugom po zabelelim ulicama u komšiluku i slušam je kako se divi svim tim lepim svetlosnim ukrasima koji mirno stoje u svakom dvorištu i po krovovima kuća, bez ograde i čuvara. Uz osmeh joj rekoh:“Ala bi se svi ti tvoji ukrasni jeleni i ostale šumske živuljke rastrčali na sve strane, samo da su negde kod nas na Balkanu!!!“.

Ako se u restoranu, dok sediš sa društvom sa posla,  ponudiš da platiš turu pića, nekako će snebivljivo da te pogledaju. E da, i uvek se trgnem kad u prolazu čujem „naš“ jezik. A kad ti kumovi pošalju sliku tek rođenog kumčeta preko Facebook-a, a ti ne možeš ni da ih zagrliš, ni dete u naručje da uzmeš - suze same krenu...

Fijaker stari ulicama luta…

Alen Đelić, Kalgari – Kanada

Oktobar 2009. godine