Reply to comment

Tražim izgubljene snove u vihoru rata
Pretvorene u pepeo i prah
I staru majku što mi otvara vrata
Da opet svoj kućni pređem prag.

Idem putevima starim
Koji su trnjem posuti
Priroda mi govori da ih ostavim
A srce će opet čežnju prosuti.

Nema više ni ptica
Kažu da su na jug otišle
čuje se samo zvuk tamburica
sa neke slike prošle.

Više nema ni cvijeća
Koje se nekad rosom umivalo
Sad tu raste šaš i kopriva
I sve je već odavno izumrlo.

Bio je tu i potok
što je nekad žuborio
imao je neki čudan tok
to mi je moj djed govorio.

Tužan je krajolik mog djetinjstva
Samo je nebo plavo kao nekad
Tu su mi ostala sjećanja sva;
Jedino mi to uzeti neće nikad.

Daliborka Pešut Mandić, Kanada

Juni 2009. godine