Reply to comment

"Ličnu kartu, molim", reče mi prodavac u prodavnici alkohola, momak u svojim ranim dvadesetim. Dugo, baš dugo vremena je prošlo otkad je neko poslednji put pomislio da sam maloletan... Verovatno je tome doprinela moja, tog jutra, skroz kratko ošišana kosa, činjenica da sam kasno ustao, odmoran i dobro raspoložen, bez đozluka koje inače nosim i rasterećen od poslovnih obaveza, pošto je bio vikend. I bi mi nekako drago, a čak je i moja krštenica za trenutak prešla iz zlatnožute boje odstojale šljivovice u svetlo, zeleno-plavu nijansu sveže odštampanog izvoda iz matične knjige rođenih. Odavno već nisam išao do opštine u Čačku po krštenicu, možda su i promenili boju. Evo taman danas punim duplo punoletstvo...

 Alkohol (Foto: gastronomija.info)
U početku mi je smetalo što nema alkohola u prehrambenim radnjama, kao što ga kod nas ima. Nije da me to lično potresa, jer u Kanadi sam za ove tri godine popio možda jedno-dva piva, kad se sve sabere. Ali kad mi dođu drugari i prijatelji u posetu, kad se slavi slava i rođendani, ili kad se okupimo bez povoda, druženja radi, treba kupiti nešto piva, vina, jakog pića. I onda prvo odem po meze i ostale potrepštine za klopu, pa sledi čekanje u redu na kasi, a večito je gužva kad ja odem u prodavnicu. Posle toga sednem u kola, pa u drugu radnju po alkohol, pa opet redovi. Mada, ovde je čekanje u redu kao joga i na to se nikako ne mogu navići. Svi ćute, mirno i strpljivo čekaju, čak i kad se neka bakica na kasi zainati, pa počne da prebrojava cente da bi u gotovini platila dva piva. Kad vidi da nema dovoljno, onda panično kopa po cegeru, džepovima, novčaniku, da proveri gde joj se dede onaj sitniš koji je ponela baš za ovu priliku. Još se sećam redova u Srbiji, doduše za kafu, pred C-marketom u Prvomajskoj u Zemunu, sada već davne 84-te, i kako su pucali izlozi od guranja nestrpljivog sveta u "kilometarskim" redovima. Više je to tada ličilo na grčko-rimski stil rvanja, u odnosu na ovu današnju kanadsku jogu. Onda kad se narod dokopa kafe, trk u kuću. Tih dana smo  majka i ja na smenu držali džezvu iznad sveće, nekih 10-15 minuta, dok voda ne prokuva... Restrikcije struje su bile česte u to vreme, ali kafa je ipak morala da se pije, pa bilo kako bilo.

Nekada je bilo mnogo lakše i bezbednije biti pijanac. Naljoskaš se do mile volje, pa onda crvena nosa i razbarušene kose, isteturaš iz kafane klaj-klaj, nogu pred nogu, dok paziš da se ne sapleteš, korak nazad, dva desno, pa opet par koraka napred... i tako mic po mic, eto te kući, ako te neki milicajac ne pokupi pre toga na kakvom semaforu. A danas? Sedneš mrtav pijan u kola, staviš sunčane naočare, pa prođeš na crveno pet-šest puta i ako si srećne ruke, nećeš nikog pregaziti, niti će tebe neki kamion da počisti sa ulice. Izbećićeš pritom i nekoliko milicajskih kontrola, bandera, parkiranih automobila i zaustaviti se ispred svoje kuće. Još ako pogodiš bravu, sve si lepo odradio. Poljubićeš decu za laku noć (iako ti nije jasno otkud ih toliko) i srušićeš se u krevet. Kamo sreće da je tako svaki put, jer sedmica na lutriji se još uvek ne izvlači tako često. Pijanog i budalu i Bog čuva, ali dokle?

Zakon je jedno, život nešto sasvim drugo. Sada mislim da je sasvim u redu što se alkohol kupuje u posebnim radnjama i što svako mora da pokaže ličnu kartu, ukoliko prodavac to zatraži (ako kupac iole liči na maloletno lice). Voleo bih da se prodaja alkohola u zasebnim prodavnicama uvede i kod nas, možda bi to pomoglo da se smanji potrošnja kod maloletnika.

„Bolje biti pijan, nego star“, pevao je Plavi orkestar nekada. Možda, ali samo pešice...

Živeli!

Alen Đelić

Juli, 2009. godine