Reply to comment

30.07. sreda – Hotel sa cvećem ukrašenim dvorištem, miris sveže kafe... Predlažemo da krenemo u obilazak onog što je ovaj grad proslavilo...

Postoji mogućnost, ko želi, da napravi i jedan izlet do Gibraltarskog moreuza i Marbelje.

Prvi korak je dolazak na Trg Pobede (Plaza del Triunfo), kojim špartaju mnogobrojne konjske kočije i fijakeri, i gde se pruža sjajan pogled na Katedralu sa predivnim tornjem zvanim Hiralda, zatim statuu seviljskog slikara Murilja i okolne zgrade, među kojima dominira čuveni Kraljevski Dvorac, Alkazar. Prošavši kroz znamenita Lavlja Vrata (Puerta de Leon), koja razdvajaju živahni trg od mira dvorca, ulazite u ovaj složeni kompleks, koji čuva ostatke ranije islamske palate. Kasnije je došlo do masivnih dogradnji od strane hrišćanskih vladara, jer je Pedro Surovi u 14 veku bio taj koji je naredio velike radove na ovoj arapskoj palati. Kao veliki poštovalac mavarske arhitekture, on se nije libio da unajmi graditelje Arape, kojima je naložio da dekorišu kompleks palata. Kako su se Arapi koji su se odlučili za ostanak u hrišćanskoj državi nazivali Mudejar (Mudehar), to je ime nadenuto i stilu koji su ovi razvili za svoje nove gospodare. Kako Islam nije bio (osim u persijskoj minijaturi) naklonjen predstavi ljudskih likova, to su se graditelji uglavnom bacili na klesanje gipsanih ornamenata, isprepletanih slova i stilizovanih cvetnih motiva. Može biti čudno da se jednom hrišćanskom kralju islamska umetnost toliko omili da se nikada ne doseti da bi ti motivi bili uglavnom hvalospevi Alahu – tradicionalne „huze“. Čuvena Izabela I je baš na ovom mestu primala Kolumba i ostale istraživače Novog Sveta. Iako iznutra liči na Alhambru, Alkazar se razlikuje, po sjajnim, hrišćanski dekorisanim vrtovima sa puno bazena i zanimljivog rastinja. A unutar palate, ne zaobiđite Salon Ambasadora (Salon de Embajadores), sa gipsanim ornamentima, Dvorište Devojaka (Patio se las Doncellas) sa stubovima i lukovima, i Dvorište Lutaka (Patio de las Munecas), gde su bile kraljevske prostorije za miran san.

I pre dolaska hrišćanja grad je poznat nadaleko. Još u vizigotskoj Španiji Sevilja se ističe svojim dostignućima. Ovde je rođen i živeo je, gotovo čitav milenijum najslavniji enciklopedista ranog Srednjeg veka, Isidor Seviljski (570-636), čije delo „Etimologija“ ilustruje, zapravo, nešto potpuno suprotno: prilično nizak nivo znanja i naučne misli u Zapadnoj Evropi tokom prvih decenija i vekova posle varvarskih seoba. Njegova „Etimologija“ je predstavljala pokušaj sabiranja i sistematizacije (u obliku enciklopedije) svih znanja iz raznih oblasti nauke. Tumačeći svojstva različitih prirodnih i drugih pojava na osnovu porekla njihovog imena, ova knjiga sadržala je mnoštvo praznoverica, fantastike i naivnosti, ali je, uprkos tome, bila jedno od najznačajnijih dela svoje epohe i osnovni udžbenik mnogih prirodnih nauka tokom više vekova! Kasnije, nivo znanja raste, zahvaljujući Saracenima: jedan od čuvenih mavarskih univerziteta osniva se u Sevilji, koja tada još nije bila prestonica Andaluzije. Al-Andaluz je imao i sjajnije bisere za tu svrhu: slavnu Kordobu i Granadu...

Bila je to treća najveća crkva u Evropi, do pre par godina, pre izgradnje Crkve Hrista Spasa u Moskvi... No, kada je bila izgrađena 1507.godine, Katedrala Santa Maria de la Sede je bila i najveća. Grandiozna gotska građevina krije u sebi mnogo, a najpoznatiji je grob Kristifora Kolumba, sa monumentalnim nadgrobnim spomenikom unutar crkve, sa četiri gigantske bronzane figure koje „čuvaju“ večni san Kolona, ali neki drugi vodiči napominju da je taj podatak pomalo sumnjiv, i da ispod mermernog poda leži, najverovatnije, njegov sin, Fernando. Međutim, druge priče kažu da je sam Kristobal prenesen sa Kube, 1898, posle proglašenja nezavisnosti tog karipskog ostrva. Da bi zamešateljstvo bilo potpuno, i katedrala u Santo Domingu, u Dominikanskoj republci „reklamira se“ kao mesto Kolumbovog groba, te i poklonici karipskog sunca ne propuste da vide još jednu lokaciju s pedigreom... Vi ste slobodni da procenite gde je stvarno stari Đenovljanin, ali ipak ćemo obići ovaj veličanstveni omaž Španaca svom najvećem nacionalnom heroju, jednom Italijanu... No, ono što jeste izvesno je, da ovde leže neki drugi ljudi, i to krunisani: Alfonso X, Fernando III i Pedro Surovi (Okrutni).

A sada popnimo se na zvonik. O četvrtastoj ružičastoj kuli Hiraldi je već mnogo toga rečeno. Mi, ovaj put, napomenimo samo da je ista počela svoj život kao minaret džamije, stroga i neukrašena...No, kako su Španci imali običaj da prerađuju tuđe bogomolje u svoje, tako je i ovaj minaret nastavio da živi kao zvonik, dograđen za nekoliko metara u cvetnom renesansnom stilu. Iznenađujuće harmonično deluje ova stilska zbrka na čijem vrhu se nalazi vetrokaz (po kome je zvonik i dobio ime, od glagola „girarse“ – okretati se) u obliku anđela zvanog Vera...A ako ste voljni da se prošetate do reke, a ta reka je isti onaj Gvadalkivir iz Kordobe; samo za nijansu širi i lepši, na keju ćete naleteti na lepu 12-ostranu kulu, nazvanu „Zlatna“. Iako je, očito, odavno izgubila oplatu od zlatnih pločica koje su inspirisale njene „kumove“, i postala bela; i dalje služi kao lepo dekorisani Pomorski muzej. No, prvobitna namena Zlatne kule (Torre del Oro) je bila da skuplja blago sa galija koje su dolazile iz Novog (i bogatog zlatom) Sveta, galija koje su se, zbog mnogo većeg vodostaja Gvadalkivira, uspešno penjale iz Atlantika rekom čak do Sevilje, uprkos dubokom gazu zbog sopstvene nakrcanosti...Sagrađena 1220.godine kao fortifikacija, s namerom da spreči opasne hrišćane, prošla je i kroz manje slavne periode svoje istorije, služeći kao zatvor i skladište baruta. No, u 18.veku je dodat vrh (tj.toranj), a duh prohujalih vremena lebdi nad njom i danas, atraktivan sada kao i pre nekoliko vekova.

Ako kažemo da globalizacija već postoji, to znači da je svet već mnogo sličniji na svojim raznim krajevima nego što je to bio pre. To praktično znači: nemojte očekivati od Španije previše; to nije Španija prošlih vekova, pa ni decenija. To je jedna visokorazvijena zemlja, sa svim tekovinama Zapadne Evrope. Ali, ako kažemo da postoje protivnici globalizacije, to će značiti da će ono malo preostale tradicije i samosvojnosti biti ljubomorno i agresivno čuvano od dalje nivelacije vrednosti i daljeg povećanja opštosti. Kako se ovo održava na možda najdublje andalužanski oblik umetnosti, flamenko? Iako je flamengo komercijalizovan (krivite za to Franka ili uticaj masovnog turizma i priliv novca), i dalje se igra u svom perfektom obliku, sa savršenom koreografijom, bez greške. Jedino što nedostaje u ovim spektaklima je ona ulična spontanost i neproračunatost kojom su tragovi gradova Španije odisali u prošlosti. Čak i tokom 50-tih godina su putopisci pisali o neusiljenim igrama Cigana i Španaca širom španskih otvorenih prostora... Iako toga sada nema, nećemo propustiti da vidimo flamengo uživo. Možda ne bi bilo loše da krajičkom oka obratite pažnju na starije plesačice, malko punije u struku. Kod njih se još uvek vidi onaj žar, koji je privlačio tolike... Onaj žar kojim je čuveni Seviljanac Hoakin Kortes (Joaqin Cortez) naveo prelepu Naomi Kembel da pomisli da bez njega ni ovaj svet nema smisla...

Veliki T.Man je na jednom mestu rekao govoreći o Iberiji i njenim stanovnicima, da se u njima spojila „stara iberska krv, sa još mnogo čega feničanskog, kartaginskog, rimskog i arapskog“. Kako vam se i čini, iz ovoga se baš i ne mogu izroditi ljudi mnogo drugačiji od Španaca i Portugalaca. A kako rekosmo, najšpanskija Španija je Sevilja, te su stoga i ljudi koji prolaze pored vas uglavnom niskog rasta, crne kose i karakterističnih izduženih lica. Upravo kao što ste zamišljali i tipičnog, nakićenog toreadora, mrkog pogleda i uspravne kičme.

Španski trg, ili Plaza Espana, je monumentalni trg poluuokviren jednom jedinom građevinom, podignutom u čast ibero-američke izložbe 1929.godine. Ogromna crvena „palata“ sa kulama i bezbrojnim lukovima, kratki kanali sa gondolama nalik na venecijanske, fontana u centru... Ovo mesto toliko obiluje lepotom, da je, možda i najjači utisak koji možete poneti iz Sevilje; dokaz da nije lepo i monumentalno spoj isključivo vezan za prethodne vekove, već i za XX vek. Nije ni čudo što se velika scena međuplanetarne bitke u „Napadu klonova“ (možda deca znaju koji je to film) dešava baš ovde. Scenaristi su odlučili da nasleđe Zemlje simbolizuje upravo ovo mesto... Vidite ga, i reći ćete i vi da nisu pogrešili... A posle posete Trgu, odmorite se u obližnjim Parkovima Marije Luize, zelenom srcu grada.

Nedaleko od Španskog trga je još jedna znamenitost iz XX veka: Pabellon Mudejar, građen u neomudehar stilu, popularnom početkom veka. Sada je to Muzej folklora, a ako ga ne vidimo bar spolja, načinićemo veliku grešku. No, kad smo kod arhitekture, napomenimo da je sada popularan stil „pseudomudejar“, još modernija verzija pomenuta dva. A kako Španci vatreno drže do tradicije, svi novi hoteli na jugu ove zemlje se grade u neomudehar stilu, kao razuđeni i dislocirani skup kvaziarapskih pansiona. Najbolje vreme za dolazak u Sevilju? Nije sporno – to je Sveta Nedelja, pred Uskrs, spektakularna ovde kao i drugde u Andaluziji. No, osim ovog verskog obreda, dve do tri nedelje kasnije imate priliku da posetite još jednu feštu; ovaj put svetovnog tipa. Feria de Sevilla, nekada godišnja stočna aukcija, danas je 24-časovna fešta u kojoj nema mesta spavanju. Folklorne igre, političke debate, disko klubovi pod šatrama imaju mnogo zajedničkog sa seoskim i gradskim slavama i ostalih zemalja južne Evrope, pa i našim. A veseli „narodski“ Seviljanosi govore jedan čudan dijalekt španskog, u kome se svako S izgovara kao da je napisano Z (izgovor kao englesko TH). Ovaj dijalekt se naziva „zezeo“ i većina govornika španskog smatra ga smešnim; toliko da se likovi sa ovim izgovorom koriste i u pozorišnim i u televizijskim komedijama, jer je efekat više nego komičan. Poslušajte Seviljance, probajte da ih razumete; ako ne uspete, možda se bar (u sebi) nasmejete.

A kada padne noć, prošetaćemo se pored Gvadalkivira, uzanim ulicama i drevnim trgovima. Probati serano šunku, popiti tipično piće manzanilju (manzanilla – kamilica) svetložuto, suvo, slankasto polužestoko alkoholno piće, prijemčivo pripadnicima oba pola. A probati i tapase, od kojih se ovde ne može pobeći. Iako se Andaluzija smatra kolevkom ove vrste hrane, Madrid vodi žestoku verbalnu bitku sa jugom zemlje oko prava prvenstva na izum ove vrste grickalica. Bilo kako bilo, tapasi vas čekaju, ovde, kao i u Madridu ili bilo gde u ovoj prelepoj zemlji. Ako nam se ne svide, a ni tradicionalna paelja, jelo arapskog porekla od žutog pirinča i raznoraznih (mesnih i bezmesnih) dodataka, uvek možemo naći neki restoran brze hrane (mislim BLJAK). Ali probaćemo da ne završimo tako neatraktivno... ipak je još jedan restoran sa flamencom mnogo bolji izbor.

I eto stigli smo i na kraj priče o Andaluziji. Pola Evropa, a pola Afrika, najšpanskija Španija, jug pun vatre i lenjih popodnevnih siesta, plaža i starih gradova, kafea, restorana, endemskih jela i pića, nezaboravnih graditeljskih poduhvata i intimnih mesta za šaputanje.

Que duermas bien!

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine