Reply to comment

27.07. nedelja – Ko je za kaficu pored bazena? Možda ne bi bilo loše da se danas provozamo po okolini Lisabona, jer zaista ima šta da se vidi. Naravno, ništa nije obavezno. U blizini Lisabona je i bivša staza F1 Estoril (sve je u istom pravcu).

Lord Bajron, naš prijatelj, još iz Grčke, rekao je da je Sintra (gradić na brdu kod Lisabona gde se nalazi poznata Nacionalna palata) mesto "u svakom pogledu najzanosnije u Evropi". A sada ćemo zaista i mi moći da tvrdimo to isto... Sintra je bila letnja rezidencija portugalskih kraljeva, a obilje jezera i drvoreda semitropskih bašta daju poseban ugođaj. Ovde će biti posebno zanimljivo i deci, jer je upravo u ovom kraju poznati muzej igračaka (Museu de Brinquedo) gde možete videti stare, kamene egipatske igracke stare oko 3000 godina kao i mnoge druge iz Zimbabvea, Senegala...

U blizini je i Palacio da Pena, šareni dvorac sa neobičnim kupolama i kulama, nalik na Diznijeve dvorce. Da su kojim slučajem portugalski vladari živi, komotno bi mogli da tuže kompaniju Dizni za krađu autorskih prava. Zaista, neke palate su toliko bajkovite da je u poređenju sa njima Diznilend smešan. Kada se popnete na balkon poslednje palate ispred vas pukne pogled na prostranstvo ispred i na okean, shvatićete zašto je ovo mesto tako posebno. To je jedan od prizora koji ćemo pamtiti zauvek.

A za ceo taj utisak zaslužan je i azuležo - ogledalo portugalske duše

Još od 15.veka, azuležo je nezaobilazan sastojak različitih stilova portugalske arhitekture, s kojom se uporno i uspešno prepliće kroz vekove. Samo značenje reči azuležo tumači se na različite načine: od najočiglednijeg, ali ne i neminovno najtačnijeg, koji ukazuje na portugalsku reč „azul“, koja označava plavu boju, do verovatnijeg i opravdanijeg tumačenja, koje se odnosi na arapsku reč „az-azulaj“ što se prevodi kao „terakota“. Kao jedno od suštinskih, bezmalo zaštitnih obeležja portugalske samosvojnosti, ove pločice su po svoj prilici mavarska baština – poput tolikih drugih tradicija u ovoj zemlji, čiji je jug bio pod arapskom dominacijom od 8. do 13 veka – i nedvosmisleno ukazuju na privlačnost prema Istoku, oduvek bliskom ovom narodu koji je otkrivao nove svetove, a istovremeno s neobjašnjivom upornošću ostajao na margini glavnih evropskih umetničkih trendova. Kao i obično, ne treba smetnuti s uma ni praktične, prirodne okolnosti – obilje materijala potrebnih za proizvodnju keramike, kao što su kvalitetna ilovača, olovo, kobalt i potaša, kao i činjenicu da nema bolje zaštite od sveprisutne vlage s okeana i čestih kiša od postojanog, pa još i ukrasnog, keramičkog omotača.

Prvi azuležo pristigao je u Portugal iz Andaluzije, gde je bio u upotrebi kod ukrašavanja gospodskih palata, i to zahvaljujući portugalskom kralju Manuelu I, koji je bio potpuno opčinjen lepotom i raskoši velelepne Alhambre u Granadi pa je poželeo da svoju rezidenciju u Sintri takođe ukrasi raskošnim pločicama. Od tada, tehnike i načini izrade su se smenjivali, od alikadosa koji je podrazumevao jednobojne glazirane komade keramike koji su se slagali u geometrijske šare, preko korda seke, kod koje je korišćeno fino ulje u spoju sa smesom od potaše da bi se izdvajali različiti slojevi emajla koji su se potom pekli, ili aresta gde su motivi reljefno ucrtavani u samu glinu. Ma kakvo poreklo i tehnike za izradu azuleža bili, on zaista predstavlja fascinantan prizor. Svaka bezazlena šetnja lisabonskim ulicama skoro neminovno donosi ushićenje slučajnog otkrića ovih arhitektonskih dragulja razbacanih iza visokih zidina, po skrovitim vrtovima, raskošnim palatama ili manastirskim atrijumima.

Azuležo je tokom pet vekova bio i ostao postojani odraz specifičnog umeća življenja, neprestano u dosluhu sa umetničkim strujanjima različitih epoha. U čemu je tajna njegove lepote? Azuležo predstavlja nešto više od narativnog slikarstva u keramici – on čini sastavni deo arhitekture, preobražavajući najjednostavniji dom u kuću iz snova. U 16.veku, italijanski umetnik Frančesko Nikolozo uveo je tehniku italijanske majolike, u kojoj je terakota pokrivena slojem bele glazure, na koju su potom nanošene boje. Portugalci su ustanovili sopstvenu standardnu veličinu kvadratne pločice, čije su stranice duge 14 cm i počeli da otvaraju svoje radionice po Lisbonu.

Španski uticaj u 16.veku smenio je flamanski, što je prethodilo nastanku složenijih kompozicija sastavljenih od azuleža, koje su pretežno krasile prestoničke crkve, od kojih je crkva Svetog Roka jedan od najboljih primera. Azuležo je postao izuzetno tražen i za ukrašavanje letnjikovaca i vrtova. Potkraj 17.veka, kada je portugalska monarhija obnovljena posle perioda španske dominacije, tradicionalnoj plavoj i žutoj boji azuleža pridodate su i zelena i ljubičasta, uz dodatak bakra i magnezijuma. Jedan od najraskošnijih primera iz ovog razdoblja je svakako palata braće markiza De Fronteira, koja se skriva u prigradskoj četvrti Bemfika, i pleni svojim perivojima ukrašenim dugim i delikatnim azuležo panelima, koji predstavljaju razne alegorijske i istorijske motive. Postepeno je na ovim pločicama ponovo preovladalo kobaltno plavetnilo koje je, sledeći holandske uzore, obično oslikavalo po jedan cvetni ili životinjski motiv i krasilo prevashodno kuhinje i hodnike. Plavo-bela kombinacija nastavlja se i kroz 18.vek, ovog puta pod uticajem kineskog porculana koji je bio izuzetno popularan u doba velikih otkrića. Vladavina kralja Žoaoa V i brazilsko zlato doprineli su procvatu i dodatnoj raskoši u svim aspektima umetnosti i građevinarstva, pa i kod azuleža, čiji paneli sada predstavljaju prave slike sa prizorima velikih površina u najkitnjastijem baroknom maniru i uz neminovnu eksploziju boja. To je upravo doba kada azuležo postaje opšteprihvaćen širom portugala, na Madeiri, Azorima i u Brazilu. Azuležo je odigrao značajnu ulogu i u obnovi Lisabona posle katastrofalnog zemljotresa 1755.godine, kada je uveliko doprineo oživljavanju urbanog pejzaža.

Tridesete godine devetnaestog veka donose novu prekretnicu: Portugalci koji su se vraćali iz Brazila počinju da u potpunosti oblažu cele kuće i crkve azuležom, što je bio brazilski običaj zbog praktične zaštite od tropskih kiša i vlage. Art nuovo i art deko svojim isticanjem geometrijske ornamentike pogodovali su daljem razvoju industrijske proizvodnje azuleža. U današnje doba, znameniti savremeni portugalski likovni umetnici ukrasili su hodnike i prostore lisabonske podzemne železnice azuležom.

Iako je rasprostranjen širom zemlje, azuležo je vrhunac svoje raskošnosti i raznolikosti dostigao u Lisabonu, gradu koji se preliva pastelnim nijansama ružičastih, žutih i zelenih fasada, na kojima čak i crvena boja deluje meko i blago. Kao i na severu zemlje, i ovde su čitave zgrade počele da se prekrivaju azuležom u 19.veku. Poput kakvih talismana, ovi ornamenti uvek su magični i oživljavaju čak i najneuglednije, skromne kućerke u sirotinjskim ribarskim četvrtima prestonice. Stari sačuvani komadi azuleža danas su predmet kolekcionarske strasti i u antikvitetnoj prodaji ponekad dostižu vrtoglave cene. Ove čarobne pločice nadživljavaju zub vremena i uprkos vekovima nikada ne gube svoju draž. Prilog očuvanju njihove retke ljupkosti daju i mnogi savremeni entuzijasti, koji osnivaju i vode radionice za ručnu izradu azuleža u starom stilu. Jedno od najprikladnijih i najuputnijih mesta za upoznavanje sa istorijom i tehnikama izrade azuleža je svakako lisabonski Muzej azuleža, smešten u starom manastiru Majke božije (Madre de Deus) nadomak luke i železničke stanice Santa Apolonija. Ovaj muzej više podseća na svojevrstan začarani perpetum mobile najrazličitijih ornamenata i motiva, koji razjašnjava misteriju mukotrpnog i preciznog rada i tehnologije izrade azuleža. Nebrojeni su primeri azuleža na svakom koraku, od kuća i kafea, do crkava i palata – poput svojevrsnog tajnog koda, oni upućenima odaju tajnu istorijskih kretanja i razvoja jer svojim stilom dosledno oslikavaju trenutak u kojem su nastali. U samom Lisabonu postoji i nekoliko živih radionica u kojima se na licu mesta može videti kako se proizvodi azuležo – jedna od njih je Keramika Konstancija (Ceramica Constancia) u četvrti Lapa, osnovana pre sto pedeset godina. Upravnik radionice, don Fransisku de Almeida, ljubazno prikazuje posetiocu stare, tradicionalne tehnike, ali i savremene načine izrade, koje koriste posebnu štampu preko svilenih tkanina.

Azuležo je i danas veoma prisutna komponenta u vokabularu savremene portugalske arhitekture. U Lisabonu ima slikara koji kreiraju azuležo specijalno usklađen sa zahtevima arhitektonskih celina Lisabon je i danas nadaleko poznati centar za izradu ekskluzivnih dekorativno-upotrebnih predmeta, kao što je Tifanijeva srebrnina, Arajolovi tepisi za kraljevske porodice i unikatni nameštaj u vrhunskim radionicama zadužbine Esprito Santo. Pojedinačne i grupne azuležo kompozicije i danas se proizvode i prodaju kao i pre pet vekova, ne gubeći svežinu dobro pečenih glazura i postojanost kakva se retko sreće kod upotrebnih predmeta. U spoju sa karakterističnom okeanskom svetlošću prestonice, oni postojano održavaju odblesak lepote i ushićenja koji neprestano podseća na veličanstvene dane kolonijalne prošlosti Portugala, kao i na želju i stremljenje današnjih Portugalaca da osavremenjuju sopstvenu tradiciju i održavaju njenu dugovečnost.
Jedna od brojnih atrakcija, pored popularne Koride, je i zapanjujući akvadukt iz 18. veka dug 60 km koji je bio jedan od osnovnih izvora vode u Lisabonu. Takode i plaža Cascais gde talasi Atlanskog okeana kilometrima zapljuskuju peščanu obalu, kao i brojni zamkovi i utvrđenja na vrhovima brda.

Manastir Batalha predstavlja vajarsko – arhitektonsko obeležje jednog istorijskog događaja: učvršćivanje nezavisnosti Portugala posle pobede portugalske vojske nad kastiljanskom armijom u bici kod Aljubarotte, 15.avgusta 1385.godine. Ovo zdanje je dograđivano tokom narednih vekova, što je doprinelo njegovom umetničkom bogatstvu, pa ova građevina verno odražava razvoj portugalske arhitekture od kraja 14. do polovine 16.veka. Činjenica koja je najviše doprinela neobičnom značaju manastira Batalha, želja portugalskih kraljeva (počev od Joaoa I Aviškog) da istaknu njegovu velelepnost, stvara velike poteškoće prilikom svrstavanja građevine u okvire bilo kog pravca portugalske arhitekture. Svaki vladar je Batalhi poklanjao najbolje što je njegovo kraljevstvo moglo da ponudi. Neprekidno su dograđivane nove ili prepravljane već postojeće odaje da bi se kao konačan rezultat dobilo zdanje neprocenjive vrednosti i veoma raznorodnih umetničkih obeležja. Batalha, u svakom slučaju, pripada velikoj porodici evropskih cistercitskih manastira: ovaj stil je značajan za razvoj srednjovekovne evropske arhitekture jer predstavlja nezaobilaznu vezu između romanike i gotike. Nije, međutim, poznato zašto je Batalha građena baš u tom stilu jer je u trenutku kada su počeli radovi, gotika uveliko vladala Evropom.

Najzanimljivije obeležje crkve predstavlja četvrtasta kapela sa svodom zvezdastog oblika koji je oslonjen na osam potpornih stubova. Ta odaja nazvana je Kapela utemeljivača, jer je namenjena za čuvanje posmrtnih ostataka pobednika kod Aljubarotte i njegove porodice. U srtedištu prostorije nalazi se natkrivani sarkofag kralja Joaoa I i kraljice Filipe, a oko njih su grobnice njihovih sinova Fernanda, Pedra i princa Enrikea, zvanog Moreplovac koji je u Sagresu osnovao prvu pomorsku školu na svetu i istraživao obalu zapadne Afrike, što je označilo početak razdoblja najvećeg blagostanja u istoriji Portugala. Pored zapadnog zida iste kapele smeštene su kraljevske grobnice iz kasnijih razdoblja. Tu je sahranjen Alfonso V, zajedno sa svojim sinovima Joaoa II i princem Alfonsom.

Značajna je i glavna fasada hrama, posebno veliki gotički prozor iznad ulaza ukrašen kasetama (kasetiranje kao način ukrašavanja kamena se retko sreće u gotičkoj umetnosti mediteranskih zemalja, pa su umetnici zaduženi za izradu fasade odabrali tu šaru zbog njene rasprostranjenosti u engleskoj gotici). Ovaj uticaj potiče od davnih veza između engleskog i portugalskog naroda koje su održane i danas. Nasuprot tome, brojni kipovi koji ukrašavaju portal govore o uticaju gotičke kulture Francuske, tačnije Burgundije. Čudesna kamena čipka geometrijskih oblika na tremu stvara veličanstvenu igru svetla i senke koja u velikoj meri doprinosi njegovoj istančanoj lepoti. Batalha u sebi sadrži i odlike tzv. Manuelinske umetnosti koja je „cvetala“ za vreme vladavine Manuela Sretnog od 1495. do 1521.godine, kada je gotika na izdisaju u Portugalu stvorila osoben i originalan stil karakterističan po mnoštvu oblika i zamisli koje prethode renesansi. Najveća dela portugalskog srednjovekovnog građevinarstva pripadaju upravo tom stilu. Kralj Duarte je 1435.godine odlučio da u produžetku osovine crkve, neposredno uz glavnu kapelu, podigne malu građevinu osmougaonog oblika, okruženu kapelama. Namenio ju je za sopstvenu grobnicu, ali ga je smrt pretekla dok radovi još nisu bili završeni. Tek kralj Manuel se pobrinuo i za ukrašavanja karakterističnog za manuelski stil. Kralj Manuel se pobrinuo i za ukrašavanje svodova nadgrobnih kapela. Portal zajedno sa mnoštvom muslimanskih i indijskih motiva predstavlja veličanstvenu sintezu gotovo savršene obrade kamena i igre svetlosti i senke, pravo remek delo koje zaokružuje Batalhu, prelepo zdanje podignuto da bi svet saznao za dostojanstvo Portugala.

Toliko lepih momenata koja bude različita osećanja, toliko fantastičnih slika - da je prava šteta samo trepnuti na momenat!

Punih srca vraćamo se u Lisabon.

Nerro, Wikipedia (deo teksta i fotografije)

Beograd, 2008. godine