djelic's blog

Исељеник, емигрант, усељеник, имигрант, странац... све му то дође исти човек. Одлично за игру каладонта, јер могло би се од ових, много нових речи направити; а тај што једном оде из домовине, никада више неће у исту луку упловити. Земљу коју је напустио - неће затећи онакву какву је памти, а свака друга - биће прича за себе.

 *******

Дуго је Васа већ исељеник; често у себи помисли - и предуго. Све што данас има, од достојанства, преко породице до куће, створио је по доласку у иностранство. Оно што је некад имао, оставио је тамо далеко. Родитељи су му умрли друге године по исељењу, а тада није имао пара ни на сахрану да им дође... Никада то није прежалио, нити себи опростио. Старо друштво, младост, кафане и живот, све је то остало у неком другом свету, којег се радо сети, а најчешће кад удари хладна канадска зима, па из куће излази само по хлеб и млеко, ако баш мора.

Уторак. Мишко је седео у углу кафића „Друга шоља“, прелиставајући у миру дневне новине; само је повремено подизао поглед да провери да ли стиже и остатак друштва. Стигао је који минут раније него иначе, а и огладнео је, па је пожурио да поједе сендвич пре него што се сви окупе. Док му се кафа хладила на столу, привукао је другу столицу и једну ногу опружио на њу, а другу на радијатор до прозора. Огромни прозори овог кафића, отворено су позивали ретке и промрзле пролазнике у самом центру града, да сврате на кафу, чај, брзи залогај и кратак предах од ове бескрајне зиме. Ипак, простор је био полупразан, девојка за шанком је допуњавала сокове и воду на полицама, а сат је показивао 20 минута после поднева.

Kao клинац је сањао велике снове. Био је сувоњав дечак, жилав, тршаве косе, очију црних као угарак. Толико је волео да се смеје, да су га бројне боре смејалице одавале чак и када би (у ретким приликама) направио озбиљно лице. Одрастао на асфалту Бања Луке, по цео дан је играо "на мале голове" са другарима у дворишту између зграда или у Кастелу, тврђави из доба Римљана, саграђеној још у трећем, а неки тврде у деветом веку нове ере. Избегавао је кавге, јер је био тако лаган и мршав, али кад би дошло стани-пани, никад није бежао. Кући је долазио тек по заласку сунца кад више могло да се трчи за лоптом, пошто су све уличне светиљке у његовој улици имале полупане сијалице. И није што су биле полупане, него што их нико више није ни мењао, јер би их деца каменчићима слупала чим би мајстори зашли иза ћошка. У школу је ишао колико је морао, мучећи добрано и себе и учитеље. Слабо је јео, а једино је чварке могао да тамани и дању и ноћу, па је по њима и добио свој надимак - Миша Чварак.

Кад дође време да се своде рачуни, обично је касно за промене.

Понекад ми се чини да моја жена и кћерке живе у другој временској зони. Нису још ни очи отвориле, а ево већ причају брзо и гласно као да је, у најмању руку, подне. Мени, са друге стране, као неком џангризавом деди, првих сат-два по устајању није ни до чега; смета ми и светлост и бука, као да сам мамуран и само гледам да се не закуцам у каква врата или зид, бауљајући по кући. Сунце се јутрос изгледа заплело у бројна острва са друга стране океана, па још није стигло да нам  осветли прозоре, а напољу се спустила магла; густа - толико да може ножем да се сече и служи уместо вруће пите са сиром за доручак.

Нова Година 1989. Под утицајем политичких трзавица, економских проблема и нејасне будућности, Надица је попустила и са својим мужем одлучила, баш пре него што ће сат да најави улазак у Нову годину, да се иселе из Србије.

Срба је дане проводио као надничар на туђој земљи у малом банатском селу. Одрастао је у породици са пуно гладних уста, а његов отац је зарађивао таман довољно за хлеб на асталу сваког дана. Рано је научио да користи руке, па је радио и као столар и зидар кад је било посла. Оженио се млад, сиротом девојком из суседног села. Мара је била тиха женица, добра и марљива. Заједно су маштали о свом салашу, да имају пар коња, нешто блага и свој ђерам.

*******************

Фото: Прелаз реке Мисисипи у Онтарију, 1900. год.
(извор: www65.statcan.gc.ca)

Прослава Нове године 31. децембра 2009. иста као и свака претходна. Свако свакоме уз пољупце пожели добро здравље, пуно пара и среће, а кад прослава прође, остане посла само за оне малобројне који ће да рашчисте неред, врате столове на своје место, побацају остатке хране и пића, боце, папирне чаше, тањире... Јутро после, дан као и сваки други. Једни се буде насмејани и сити; други наборана чела и несигурна корака крећу у будућност пуну брига. Брига како прехранити, обући и ишколовати своју децу, како их усмерити на прави пут.

Другу годину заредом, у Калгарију је организован заједнички дочек преко 40 српских породица. Преко 150 душа све три генерације, веселих, насмејаних и спремних да песмом и игром прославе улазак у Нову годину, са надом да ће она бити боља од претходне, како за њих, тако и за српски народ широм света. Неки добри људи у Калгарију одлучили су да ову Нову годину улепшају и српској деци у домовини чији родитељи нису тако срећни да раде добро плаћене послове, али који изнад свега воле своју децу и подижу их најбоље што могу и умеју. У сусрет новој акцији хуманитарне организације Срби за Србе, Срби и њихови пријатељи у Калгарију су током прославе Нове године организовалу лутрију на којој је, уз приходе од улазница, прикупљено 1.460 долара који ће бити послати организацији Срби за Србе пре православног Божића.

Ееее... застао сам јуче да погледам човека ослоњеног на семафор, како мирно седи на гомили снега, празног погледа упртог на другу страну улице. Његов очигледно предугачки, зубом времена искрзани капут прљаво-сиве боје, био је начичкан издуженим леденицама, какве обично висе са високих кровова планинских кућица. Тај капут служио му је и као ћебе за покривање и као јастук на коме је седео; скровиште у коме се осећао сигурно, заштићен од сваке неправде и ове немиле зиме од које се крв у жилама леди. Већ други дан заредом тихо је сипио снег, а ветар је неуморно преносио пахуље са једног на други крај ваздушне авлије овог далеког града. Поред њега су, у утртом снегу, били разбацани шарени ковани новчићи и две папирне новчанице од по 5 долара, вероватно добровољни прилог од случајних пролазника. У руци је грчевито стискао пластичну шољу са кафом, док му се на неуредној, прљавој и ледом окованој бради и коси таложио снег.

У општој помами за куповином поклона за католички Божић у Калгарију, људи у паници јуре по продавницама, упорно покушавајући да потроше новац на све оно што мисле да ће усрећити њихове вољене, а многи тај трошак планирају још почетком године. Новински и телевизијски огласи најављују попусте на све стране, врте се филмови на тему Божића, даривања, опраштања, љубави и породичних вредности. Некако ми се не слажу толике рекламе и попусти са породичним вредностима, али вероватно зато што сам пропустио тај час у школи... А само дан после Божића, у Канади се 26. децембра прославља “Boxing Day”, дан са највећим попустима  и уједно дан са највећим приходом у години за многе радње. Случајно или не, баш дан после Божића. Неки пословни објекти се отварају већ од пет ујутро и отворени су све до поноћи, на време да пробуде уснуле петлове и да их навече онако мамурне испрате на спавање, пуштајући трошаџијски расположене купце да ураде шта су наумили.

Lepo je vreme bilo u Kalgariju poslednjih nedelja, snega nigde na vidiku, temperatura dobro iznad nule, što je vrlo neobično za ovaj grad u novembru i decembru. Prošli petak, krene moj drugar Vujke kući posle posla, malo kasnije nego inače, nešto posle 6 sati. Radi u centru, a tamo je uvek gužva u špicu, pa je tako bilo i toga dana. Do kuće obično putuje nekih 20-25 minuta autobusom. Pomislio je pre polaska da bi bilo dobro da ode do toaleta, ali se ipak odlučio da krene pravo na autobus, pošto je bio umoran a i žurilo mu se kući.

Ивер не пада далеко од кладе.

Гастарбајтер – немачка реч одомаћена у српском језику након другог светског рата. Буквално преведено  - гост радник, неко ко је отишао да ради у страну земљу на пословима који нису сувише примамљиви домаћим радницима. Омиљено одредиште радника из тадашње Југославије била је Западна Немачка, потом Аустрија, Швајцарска и Холандија. Долазили су ту НКВ, КВ и ВКВ занатлије свих врста и наравно, радници на грађевини.  Временом су се мењали послови које су гастарбајтери обављали, па се са тешких физичких послова, прешло на лакше, а потом на мање или више важне канцеларијске послове, у складу са растом степена образовања наших исељеника на привременог раду у иностранству.

Septembar je na pragu, a sneg samo što nije. Ovo mi je četvrta zima u Kalgariju. Nikada pre dolaska u Kanadu nisam vozio po snegu. Trebalo je neko vreme da prođe da se naviknem na vožnju u takvim, za mene, novim uslovima. Lanci za vožnju po snegu ovde nisu dozvoljeni. Uvek je dobro prisetiti se nekih pravila vožnje po snegu i ledu. Evo nekoliko zaključaka do kojih sam došao vozeći po snegu i ledu u Kalgariju (a zima i sneg ovde traju od četiri do sedam meseci godišnje):

1. Koristite zimske gume

2. Ne paničite - bez obzira kako situacija u kojoj ste loše izgledala, panika može samo učiniti da reagujete kako inače ne biste, te će se ionako loša situacija izroditi u nešto gore.

Дуго већ покушавам, али никако да налетим на некога ко их смишља. Имам много другара који би дали све за добар виц. Кад их препричавају, унесу се у причу као да су, у најмању руку, то сами проживели. Ишчекујући урнебесан завршетак, саговорник се често припрема за гласан смех већ на пола вица. Други воле само да слушају вицеве, док их трећи слушају да не би увредили оног ко их прича. Овде у Калгарију има много шаљивџија, једино што су махом заузети и ретко се нађе времена за дружење (буде и тога уз роштиљ понекад), па кад се нађемо сви заједно у српској школици, на фолклору или по славама, користимо прилику да делимо најновије вицеве. Колико год у свакодневном говору српски исељеници мешају енглеске и српске речи, у вицевима се користи само српски, да ли због непреводивих српских псовки и израза или чега другог, мање је битно...

У јеку сезоне грипа, у Калгарију се ноћас нешто лепо десило. Одржано је шесто „Крајишко вече“, окупивши рекордан број од скоро 700 посетилаца. Ова већ традиционална манифестација хуманитарног је карактера и поред повремених концерата наших певача у овом граду, догађај је који привлачи највише пажње српског народа.

Домаћа храна - пршут, млади сир, кисели купус, кобасице, пасуљ, јагњетина, прасетина и бизон са ражња, музика групе „Мињђушари“, која враћа слике из детињства и роднога краја, били су мелем на рану Крајишника и свих оних којима је кућа данас толико далеко од онога што срце још увек зове  - дом. Србо (Пеуљанац) Галић представио је своју књигу „Булевар порушених снова“, потресно сведочанство и сећање на све оно што је српски народ у Крајини проживео због рата.

E, da je jedna muka, pa s’ šećer da je ’raniš, kaže naš narod. Neću danas ni o snegu, ni o saobraćaju u Kalgariju, već o nekim stvarima koje nam nisu padale na pamet dok smo živeli u domovini, a na koje se još nismo privikli.

Сећам се да сам до своје дванаесте године свуда унаоколо вукао неког мајмуна, Ари се звао. Прешло је то плишано мајмунче са мном Европу и уздуж и попреко, куд ја, туд и он. Неко тако за собом вуче омиљеног плишаног меду, други опет зеку, а моје ћерке, како старија тако и млађа, неке маце и куце. Да им праве друштво за столом, док чекају да се супа охлади, потом док гледају Бранка Коцкицу и Микијеву радионицу и слике са куминог венчања прошле године, па се тешком муком одвоје од њих кад одлазе у школу / обданиште, да би им се са, оном искреном дечијом радошћу обрадовали и вратили у поподневним часовима, и дружили се до самог одласка у кревет. Успут им причају приче, саветују се са њима, деле им лекције кад нису добри, уче их да пливају, пресвлаче кад се унереде...

Прве године по доласку у страну земљу, неретко обележе догодовштине које се после годинама препричавају међу нашим светом. Било да је то због недовољног познавања језика или обичаја земље у коју смо дошли, тек већина нас има неку своју сличну причу.

Nakon posete Emerald jezeru, punih stomaka, seli smo u kola i požurili da stignemo do Goldena. Poželeli smo da svratimo i na planinu Ritajući konj na obodu grada, međutim, okasnili smo na poslednji poziv za žičaru koja bi nas uspela do vrha, a bilo je već skoro 6 posle podne. Potom smo se sjurili do našeg hotela u gradu Goldenu, koji bi se u slobodnom prevodu mogao zvati Zlatar. Prijavili smo se na recepciji, smestili torbe u sobe i otišli u centar grada. Bili smo iskreno zaprepašteni opuštenošću lokalnog stanovništva, koje se mahom sjatilo u uličicu prepunu radnjica, kafića i poslastičarnica. Onda smo počeli priču o kupanju na bazenu u našem hotelu te večeri, na šta sam se ja setio da nisam poneo kupaći. Ne bi to bio neki problem, osim što je prošlo šest sati, a subotom naveče malo šta radi u ovom mestu. U žurbi sam obišao nekoliko obližnjih radnjica, ali nisam uspeo da nađem kupaće gaće.

"Ličnu kartu, molim", reče mi prodavac u prodavnici alkohola, momak u svojim ranim dvadesetim. Dugo, baš dugo vremena je prošlo otkad je neko poslednji put pomislio da sam maloletan... Verovatno je tome doprinela moja, tog jutra, skroz kratko ošišana kosa, činjenica da sam kasno ustao, odmoran i dobro raspoložen, bez đozluka koje inače nosim i rasterećen od poslovnih obaveza, pošto je bio vikend. I bi mi nekako drago, a čak je i moja krštenica za trenutak prešla iz zlatnožute boje odstojale šljivovice u svetlo, zeleno-plavu nijansu sveže odštampanog izvoda iz matične knjige rođenih. Odavno već nisam išao do opštine u Čačku po krštenicu, možda su i promenili boju. Evo taman danas punim duplo punoletstvo...